РУЖИЋ Драгиња – драмска глумица (Врањево, 14. X 1834 – Вуковар, 19. IX 1905). Најистакнутији женски члан прослављене глумачке династије, чији је родоначелник њен отац, свештеник Лука Поповић; још четири њене сестре и два брата посветили су се глуми. Основну школу завршила је у родном месту, а образовање употпунила у породици: отац Лука, са завршеном карловачком Гимназијом и вршачком Богословијом, за оно време лепо образован, водио је бригу да му деца стекну шире знање од онога које им је могла дати основна школа и све његове кћери и оба сина, поред осталог, добро су владали и немачким језиком, понеко од њих још и мађарским. Први пут је ступила на сцену 29. VII 1860. као чланица дилетантске позоришне дружине у Чанаду, коју су основали Јован и Андрија Путић и Стеван Протић, у улози Вукосаве у Стеријином Милошу Обилићу. С том дружином гостовала је у Великом Сент-Миклушу и Великој Кикинди. После распада дружине њене чланове је прихватио Јован Кнежевић, који је поново организовао позориште, професионализовао га и прешао с њиме на гостовање – најпре у Врањево, затим у Нови Бечеј, а крајем новембра 1860. дошао је у НСад. После одласка дружине на гостовање у Срем, Јован Ђорђевић је путем „Србског дневника“ наставио акцију за оснивање СНП започету нешто раније. Почетком јуна 1861. Кнежевићева дружина је поново гостовала у НСаду. У то време Р. је напустила трупу и краће време провела код Димитрија Марковића Кикинђанина. У међувремену је између Кнежевића и глумаца избио неспоразум због неисплаћених плата, што је осморицу његових најбољих чланова и Р. навело да поднесу молбу Српској читаоници „да их прими под свој надзор“, чиме је у ствари убрзана и одлука о оснивању СНП: 16. VII 1861. Р. је примљена са још осам глумаца у СНП, које је на истој седници Читаонице основано. У СНП је дебитовала 23. VII 1861. улогом Јеце у Пријатељима Л. Лазаревића. Са глумцем Димитријем Ружићем (в) венчала се 11/23. II 1862. у манастиру Крушедол. Због сукоба њеног зета Д. Коларовића са редитељем Л. Телечким у Осијеку, 4. V 1863. је, заједно с мужем, иступила из СНП и краће време провела у путујућој позоришној дружини коју је одмах потом формирао Д. Коларовић. Од 1. IX 1863. до 1. IX 1865. била је чланица ХНК у Згбу, а затим се, 12. IX 1865, с мужем вратила у СНП. Приликом оснивања НП у Бгду, 16. XI 1868, била је изабрана за његовог редовног члана али избор није прихватила; у новосадском Позоришту је остала до 18. II 1872, када је са мужем ипак прешла у НП Бгд и у њему остала до 10. VI 1973. У СНП се вратила 10. VIII 1873. да би још пуне две и по деценије непрекидно наступала на његовој сцени. На Главној скупштини ДСНП одржаној 5. XI 1897. одлучено је да се Р. пензионише, али је УО ДСНП ову одлуку спровело у живот тек 1/13. VIII 1898, откада је она стварно у пензији са 50 форината месечне припомоћи. Пре тога, 9. VII 1898. у НСаду, у опроштајној представи, обасута признањима и захвалношћу, последњи пут је наступила на сцени у улози Јелисавете у Шилеровој Марији Стјуарт. Од ње су се на позорници опростили председник ДСНП др Лаза Станојевић и проф. Тихомир Остојић, а песник Лаза Костић јој је тим поводом послао телеграм: „Жао ме је позорнице, а Вама честитам“. Р. је 1869. била са мужем на студијском боравку у Бечу, где је имала прилику да на сцени види у оно време славну глумицу Шарлоту Волтер, тада нову аквизицију Бургтеатра Хелену Хартман и глумачке великане немачке сцене Адолфа Зонентала и Јозефа Левинског. Прославила је само један свој јубилеј и то више него скромно: 25-огодишњицу уметничког рада, 17. IV 1886. у НСаду, у Гернеровој монодрами Мила, у преради К. Трифковића. Исте вечери прославио је свој јубилеј и њен муж Димитрије Ружић. Црногорски књаз Никола Петровић Његош послао јој је том приликом сребрни ловор-венац. Сахрањени у Вуковару, њени посмртни остаци пренети су фебруара 1908. у НСад, у породичну гробницу на Алмашком гробљу, на којој је 27. II 1908. подигнут импозантан споменик од црног мермера. Р. је била изузетно уочљива појава: складно скројеног стаса, бујна, раскошне лепоте, нежног тена, као угаљ црне густе косе и крупних црних очију у којима као да је непрекидно пламтела нека ватра, тамно обојеног гласа широког регистра, достојанственог хода и живахних покрета; све време које је провела у СНП беспоговорно је била први и најауторитативнији члан српске народне позоришне дружине, увек на најистакнутијем положају у ансамблу и са највећом платом. „А над свим тим тако лепим особинама лебдео је онај бистри ум Драгињин који није знао за приказивачке тешкоће, који је проникао у душу своје улоге те је игри њеној улио животворнога даха при интонацији, при покрету и изгледу“ (М. Савић, 1898). Снажна као личност, изразито талентована, врло широког глумачког дијапазона, Р. је у првој деценији постојања СНП не једном покушавала да позоришној дружини и онима који су њоме руководили наметне свој утицај. Било је случајева када је чак и Ј. Ђорђевић једва успевао да је обузда. Касније се смирила, трудећи се да много шта око себе не види и не чује и да се бави само својом глумом. До повлачења са сцене остала је на врху, несмањеног ауторитета, али изван свих глумачких неспоразума и зађевица. У историји српског позоришта било је и већих глумица, али једва да их има које су, као она, могле са успехом наступати у толико различитих глумачких фахова: тумачила је драмске и комичне улоге, затим роле идеалних, отмених мајки и жена из народа, краљевске личности и улоге салонских дама, интриганткиња и оштроконђи. У овој уопштеној класификацији њеног репертоара садржан је највећи број женских типова и карактера за које сцена зна. Наступала је и у певачким улогама и гласом и певањем заносила публику у свим крајевима у којима је СНП гостовало. Савесна и необично упорна у раду, интелигентна, пламеног темперамента, интуитивно је осећала све компоненте лика који је требало да оваплоти и скоро по правилу за њега налазила права решења. После значајних успеха али и лутања у почетку, сазнања до којих је дошла за време својих боравака у Згбу, Бечу и Бгду помогла су јој да се већ почетком друге деценије свог глумачког рада ослободи многих недоумица и повремене несигурности, крупним корацима крене ка пуној уметничкој афирмацији и стекне углед једне од најзначајнијих глумица свога времена, својим најбољим сценским остварењима стално потврђујући да је заиста – како рече Ј. Грчић – „велика уметница по милости божјој“. Њену глумачку личност изразито карактеришу сведочанства сувремених критичара. „Она је сваку, ма и најмању улогу, добро проучавала и приказала правом, природном драмском силом а не којекаквим глумачким доскочицама” (А. Хаџић, 1898). „Дуго је, врло дуго остала за дивно чудо млада и крепка и свежа. Њено уметништво тако је нешто велико, тако величанствено, тако јединствено, да се само собом одупире пролазности“ (Ј. Грчић, 1898). „Узмемо ли на ум тешке материјалне неприлике наше с којима се мора борити сваки глумац наш, свака глумица наша; узмемо ли свеколике јадне позоришне прилике наше, које чине да су венци којима кадикад окитимо главе првих уметника наших сплетени од трња а не од ловорике; сетимо ли се да је наша Ружићка за време од тридесет и осам година приказала до три стотине најразличитијих улога – можемо питати с правом: би ли могле уметнице светскога имена и гласа, у приликама као што су наше, постићи већега успеха него што га је постигла у нас наша Драгиња Ружић?“ (А. Хаџић, 1905). Поводом њеног повлачења са сцене Ј. Грчић је у надахнуто писаном опроштајном чланку устврдио да је Р. „силна царица у царству српске Талије“ („Позориште“, НСад, 1898). Славној лепотици и великој глумици песник С. В. Каћански испевао је две песме, Л. Костић један од својих најлепших сонета, Змај једну пригодну песму (обе се односе и на Димитрија Ружића) и Б. Бранчић такође једну песму.

УЛОГЕ: Евица (Лажа и паралажа), Султана (Зла жена), Мејрима (Мејрима), Сока (Пркос), Жозеф Меније (Париски колотер), Влајко Југовић (Зидање Раванице), Жил Креки (Обрштар од 18 година), Виконт од Леторијера (Виконт Леторијер), Прехвала (Прехвала), Јевросима (Максим Црнојевић), Марија (Добрила и Миленко), Капулетовица (Ромео и Јулија), Фема (Покондирена тиква), Служавка (Силом болесник), Маркиза Болије (Господар ковница), Хартвигова мати (Ева), Жервеза (Звонар Богородичине цркве), Хедвига (Вилхелм Тел), Шајговица (Риђокоса), Маца Миљевић (Граничари), Соколовићка (Избирачица), Бернардовица (Фуршамболови), Јуца (Свекрва), Лазаревићка (Радничка побуна), Јелисавета (Марија Стјуарт), Јаквинта (Крвави престо), Јелисавета (Јелисавета, кнегиња црногорска), Марија Терезија (Човек без предрасуде), Ана (Стеван, последњи босански краљ), Грофица д’Отрвал (Женски рат), Савета (Протекција), Војвоткиња Малбро (Чаша воде), Леди Милфорд (Сплетка и љубав), Војвоткиња од Булоња (Адријена Лекуврер), Крадићка (Сеоска лола), Софка (Пола вина пола воде), Фемка Безарић (Нови племић), Мила (Мила).

ЛИТ: А-м, У недељу, 23. јулија: „Мушки метод и женска мајсторија“, Србски дневник, 26. VII 1861; А-м, У суботу, 19. авг.: Покондирена тиква, Србски дневник, 27. VIII 1861; А-м, У недељу, 20. авг.: „Зла жена“, Србски дневник, 27. VIII 1861; А-м, У Новом Саду, 18. јануара, први пут је играно страно класично дело „Сплетка и љубав“, Србобран, 25. I 1862; А-м, У недељу, 20. септ.: „Мејрима“, Јавор, 1862, бр. 25, с. 200; А-м, У четвртак, 9. авг.: „Силом болесник“, Србски дневник, 11. VIII 1862; А-м, У недељу, 20. септ.: „Мејрима“, Србски дневник, 8. IX 1862; А-м, У недељу, 3. марта: „Зидање Раванице“, Србски дневник, 7. III 1863; -С, Српско народно позориште у Новом Саду, Застава, 14. XI 1869; С. Милованов, „Марија Стјуартова“, Позориште, НСад, 1879. бр. 51, с. 203; Др. Д., Рума, 6. јула: „Адријена Лекуврерова“, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; -л-, „Господар ковница“, Позориште, НСад, 1886, бр. 20, с. 79; М. Савић, Димитрије и Драгиња Ружић, Браник, 1886, бр. 40, с. 1; А-м, Двадесет и пет година глумовања, Застава, 1886, бр. 53, с. 2; А-м, Част и хвале поштену раду и савесној трудби за пуну четвртину столећа, Стражилово, 1886, бр. 14, с. 445-446; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 15, с. 513-514; А-м, Наше народно позориште слави данас ретку славу, Позориште, НСад, 1886, бр. 54, с. 214-215; М. Савић, Димитрије Ружић и Драга Ружићка, Позориште, НСад, 1886, бр. 55, с. 217-218; Милојко, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Димитрија Ружића и Драгиње Ружић, Позориште, НСад, 1886, бр. 57, с. 225-226; Ш., Двадесетпетогодишњица Ружићева и Ружићкина, Јавор, 1886, бр. 16, с. 507-508, бр. 17, с. 540-542; -н, „Фуршамболови“, Позориште, НСад, 1887, бр. 48, с. 215; Р., „Чаша воде“, Позориште, НСад, 1890, бр. 35, с. 139; К-ћ, „Протекција“, Позориште, НСад, 1890, бр. 40, с. 159; -н, „Максим Црнојевић“, Позориште, НСад, 1891, бр. 36, с. 147; Ј. Грчић, Драгиња Ружић, Браник, 1898, бр. 75, с. 1, бр. 76, с. 1; М. С(авић), Драгињи Ружић уочи опроштаја њеног са позорницом, Позориште, НСад, 1898, бр. 27, с. 117-118; А-м, А. Хаџић, Драгиња Ружићка, Позориште, НСад, 1898, бр. 30, с. 130-131; Ј. Грчић, Драгињи Ружићки при растанку јој с позорницом, Позориште, НСад, 1898, бр. 35, с. 153-154; А-м, Свечана опроштајна представа Драге Ружићке, Позориште, НСад, 1898, бр. 35, с. 154-156; А-м, Драга Ружић, Застава, 1905, бр. 198, с. 3; А-м, Драгиња Ружић, Браник, 1905, бр. 203, с. 2; А. Хаџић, Ј. Грчић, М. Савић, Драгиња Ружићка, Позориште, НСад, 1905, бр. 30, с. 176-181; А-м, Погреб Драгиње Ружићке у Вуковару, Позориште, НСад, 1905, бр. 30, с. 182; А-м, † Драгиња Ружићка, Бранково коло, 1905, бр. 36, с. 1140; А. Х(аџић), † Драга Ружићка, ЛМС, 1905, књ. 233, с. 120-122; П. Јефтић, Драгиња Ружић, НС, 1955, бр. 104-105, с. 7; Б. С. Стојковић, Два великана новосадске сцене, у: Споменица СНП-а 1861-1961, НСад 1961, с. 389-406; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, НСад 1964, с. 202; Б. Ковачек, Преписка између Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића 1859-1895, НСад 1973, с. 33.

Л. Д.