ЈОВАНОВИЋ Милан Морски – лекар, књижевник, критичар, драматичар, светски путник и путописац, академик (Јарковац код Панчева, 12/24. IV 1834 – Београд, 25. V / 6. VI 1896). У младости је помало писао и песме, а потом повремено само преводио у стиховима. Крштен као Манојло, сâм је променио име и назвао се Милан. Због дугогодишњих путовања у Индију и по Истоку добио је надимак Морски, а понекад се тако и потписивао. В. Ћоровић га је назвао М. Ј. Бомбајски. Основну школу је завршио у родном селу, а нижу гимназију (до IV разреда и мале матуре) у Вршцу, где му се отац Лазар бавио трговином. Ондашњу вишу гимназију учио је у Темишвару, а матурирао у Пешти (1854). Како је породица била многочлана (брат и пет сестара), даље школовање било је доведено у питање. Срећом, банатски спахија Јагодић великодушно је прискочио у помоћ и Ј. је дуже од једне деценије студирао медицину у Бечу (1854-1865). Али и поред успорених и незавршених студија, Ј. је, по природи радан, дружељубив и радознао, постао познат у царском граду: писао је, преводио, стизао свуда. На оснивачкој скупштини студентског удружења „Зора“ 1863. је изабран за првог председника. У Бечу се заинтересовао за позориште и започео неколико комада. Прво је, још 1858, замислио драму о Антигони, написао план комада и прве две сцене (односно „позорија“) у стиховима. Дело је остало недовршено и нештампано. У Бечу се оженио Немицом Терезом Лабор и написао своје сценско првенче, историјску драму Краљева сеја, коју је ансамбл СНП премијерно извео 23. XI / 5. XII 1864. на гостовању у Осијеку. Изненада је 1865. напустио студије и преселио се у Бгд, где је постао хонорарни професор судске медицине и хигијене на Великој школи. Упоредо је предавао хигијену и у Вишој женској школи (где је његова супруга предавала немачки језик), у Богословији и у ондашњој реалној гимназији. По доласку из Беча овај тридесетједногодишњи студент медицине објавио је у Бгду два уџбеника: Хемију за потребе Више женске школе и Хигијену. Медицину је дипломирао у Лајпцигу и положио докторат 1867, а непуне две г. касније добио двоструко велико признање: постао је члан Српског ученог друштва у Бгду и почасни члан МС у НСаду. Држао је предавања, писао стручне чланке, као и драме и позоришне критике и био члан позоришног одбора. У репертоару новооснованог београдског НП нашла се у првој сезони и његова драма Краљева сеја (16/28. II 1869). Прва четири месеца 1870. уређивао је у Бгду књижевни и политички лист „Јединство“. Због неког сукоба у школи 1871. се преселио у НСад, где је радио као приватни лекар и управитељ новосадске гимназије. За пет г. развио је овде своју свестрану делатност: штампао је своје алегорије и драме Демон (за коју је Лаза Костић тврдио да је изврстан либрето), Краљева сеја и Сан и јава; потом је око г. дана био потпредседник МС, а затим исто толико и председник њеног књижевног одељења: заједно са Стеваном В. Поповићем безуспешно је покушавао да покрене библиотеку под називом „Читаоница за женски свет“ (1873); учествовао је у обнови Змајевог часописа „Јавор“ (1874); био је и посланик Народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима и све време сарађивао са свим књижевним и стручним часописима у НСаду, Бгду и другде. Низао је успех за успехом. Премијером његове историјске алегорије Демон (8/20. I 1872) отворена је нова дворана СНП, а на премијери драме Сан и јава (11/23. IV 1874) добио је на сцени ловоров венац. Почетком 1875. преселио се у Херцег Нови, где је радио као општински лекар и поред осталих лечио и учеснике херцеговачког устанка. Са извесним прекидима следеће две г. био је дворски лекар црногорског кнеза Николе, а с кнегињом Миленом и кнежевићем Данилом провео је целу зиму 1877/78. у Напуљу и касније то описао у путопису Горе доле по Напуљу, који је објављен посмртно. Пошто је и раније (у лето 1877) био краће време запослен као бродски лекар код аустријског паробродског друштва „Лојд“, поново је прихватио тај посао и од 1878. до 1882. пловио на броду „Хелиос“ од Трста до Бомбаја. Касније је то описао у својим путописима. У двема студијама о индијској драми залагао се за дубље познавање старог индијског наслеђа које може да обогати европско позоришно искуство. Током путовања написао је, поред осталог, и комедију Несуђени, која је добила награду МС из Накиног фонда 1881. и исте г. објављена у НСаду. На „Хелиосу“ је упознао немачког природњака Ернеста Хајнриха Хекела (Ernst Heinrich Haeckel), који у свом путопису Индијска путничка писма спомиње љубазног капетана брода Лазарића и бродског лекара Јовановића. Напустивши службу бродског лекара, Ј. је од 1882. до краја живота живео и радио углавном у Бгду. Кад се вратио у Србију, објављен му је превод са енглеског Шекспирове комедије Мера за меру, прво у ЛМС у НСаду, а убрзо као књига у Бгду. Овај превод је, с мањим прилагођењима, приказан тек 1956. у НП у Крагујевцу. Од 1882. до 1884. био је лекар на градилишту жељезничке пруге у селу Ритопек код Бгда, а наредних пет г. лекар београдске општине Врачар. Своје учешће у узалудном рату 1885. описао је у необјављеном рукопису Моје успомене из српско-бугарског рата. Истовремено, од 1888. до 1889. био је и професор Више женске школе, Учитељске школе и Војне академије. Имао је чин резервног санитетског мајора. Уз то је био секретар Српског лекарског друштва (1887-1889), саоснивач Српске књижевне задруге (1892) и уредник угледног часописа „Отаџбина“ (1892). Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1890, када је и објавио знамениту студију Поглед на драмску литературу о Косову, а за редовног члана је изабран 1892. Преводио је са немачког, енглеског и руског; осим класичних језика знао је мађарски и италијански, а служио се и свим словенским језицима. Превођен је на бугарски и чешки, као и на руски посмртно. Објављивао је своје стручне и књижевне радове у свим часописима у Војводини, Србији и Црној Гори. Много је писао, мање преводио, а бавио се и сликарством, али о ликовној уметности није писао. Поред многобројних књижевних, критичких и стручних чланака, књига, уџбеника, критика (књижевних, позоришних, музичких), објављених и у рукопису, у његовој заоставштини остало је око 200 акварела, од којих су неки посмртно објављени у часопису „Искра“ (1898). Осим поменута четири позоришна комада написао је и драму Крстоносци, а у рукопису (започете, скициране и недовршене) оставио, уз поменуту Антигону, још дванаест позоришних комада најразличитијих мотива и жанрова. То су: трагедија Стреза од Пресјеке, историјске драме Немања, Елза, Јела, невеста Љутице Богдана, Часлав краљ српски, Деспот Михаило Анђеловић и Бела, као и весела позорја Галиматија, Србадија, Празно место, Бактерије и Протува (све се чувају у Архиву САНУ у Бгду). Да је ове драме и комедије довршио, био би један од најзанимљивијих и најплоднијих балканских драматичара XIX века. На сцени СНП играна су три његова комада: Краљева сеја 1864, Демон 1872. и Сан на јави 1874, укупно 30 пута. Последња представа и то тек друго извођење „гледанке“ (како је у приказу назива Л. Костић) Демон виђено је 1887. У Бгду је 1968, на прослави стогодишњице НП, приказан и одломак из Ј. историјске драме Крајева сеја.

БИБЛ: Демон, повест и алегорија, Позориште, НСад 1872, бр. 1-14 и посебно издање НСад 1872; Краљева сеја, Позориште, НСад 1872, и засебна књига НСад 1872; Сан и јава, први део, историјска драма у 3 чина, ЛМС, 1875, књ. 118; Несуђени, шаљива игра у 4 дела, НСад 1881; Виљем Шекспир, Мера за меру, превод с енглеског, ЛМС, 1882, књ. 129-130 и у засебној књизи, Бгд 1882; Поглед на драмску литературу о Косову, Бгд 1890; Крстоносци, драма, други чин, Отаџбина, Бгд 1891, бр. 28, с. 2; Крстоносци, први чин, Бранково коло, 1897, бр. 99; Поглед на индијску драму, Глас СКА, Бгд 1894, бр. 37; О индијској драми, ЛМС, 1895, књ. 183, с. 70-91; Књижевна клевета, посвећено пажњи др Љ. Недића, Дело, Бгд 1895, с. 537-540.

ЛИТ: (Ј.) Т(уроман), О саставку г. М. Ј. „Наша критика“ у „Српском летопису“, Даница, 1865, бр. 26 и 28; (Ј.) Т(уроман), Г. М. Јовановићу, Даница, 1865, бр. 28 и 33; С. Новаковић, Једно отворено писмо, Вила, Бгд 1866, бр. 14, с. 231-232; Милорад (Поповић Шапчанин), Краљева сеја, историјска драма од др М. Ј., Вила, Бгд 1867, бр. 48, с. 771-772; (Л. Костић), Демон дра Милана Јовановића, Позориште, НСад 1872, бр. 8, с. 34-35; С. В. П(оповић), Сан и јава, Позориште, НСад 1874, бр. 42, с. 168-171; Јаша (Томић?), Несуђени, Нови звуци, Беч 1881, бр. 1, с. 9-12; Д. А. Живаљевић, Несуђени, Коло, Бгд 1889, бр. 23, с. 51; Д. М. Јанковић, Несуђени, Отаџбина, Бгд 1889, бр. 21, с. 449-460; Д. А. Живаљевић, Поглед на драмску литературу о Косову, Коло, Бгд 1890-91, бр. 41-42; (Љ.) Нед(ић), Индијске драме, Српски преглед, Бгд 1895, бр. 3, с. 98; Љ. Недић, Одговор на књижевне клевете, Српски преглед, Бгд 1895, бр. 7, с. 226; А. Г. Матош, М. Ј. Морски, Биоград, јуна 1896, Нада, Сарајево 1896, бр. 13, с. 256-257; П. П. Ђорђевић, Говор над одром др Милана Јовановића у Вазнесенској цркви у Београду, 26. маја 1896. у име Српске краљевске академије, Босанска вила, 1896, бр. 12, с. 198; А-м, Др Милан Јовановић, српски књижевник и академик, Босанска вила, 1896, бр. 15, с. 69-71; А-м, Др Милан Јовановић, Бранково коло, 1896, бр. 22, с. 703-704; А. Гавриловић, О посмртним рукописима дра Милана Јовановића, Бранково коло, 1896, бр. 49, с. 1558-1564; М. Савић, Др Милан Јовановић, ЛМС, 1898, књ. 144, с. 79-91; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Згб 1902, с. 71-73; В. Ћоровић, Историја Српскога академскога друштва „Зора“ у Бечу, Рума 1905, с. 7-13; Т. Стефановић Виловски, Моје успомене (1867-1881), Сремски Карловци 1907, с. 303, 362-376, 469 и 606; В. Ђ. Бабић, Стогодишњица рођења српског књижевника др Милана Јовановића, Народне новине, Згб 1934, бр. 186, с. 2-3; Ј. Грчић, Милан Јовановић Морски (1834-1896), Годишњак МС, 1935, с. 166-181.

Д. М.