Миомир Ползовић је старином Новосађанин, тачније – како је то забележено у Енциклопедији Српског народног позоришта – из породице је „која вековима настањује овај град, а његови преци се у азбучнику наше Куће појављују као чланови Друштва за СНП у 19. столећу – раније нису ни могли jеp је Друштво тада и основано“. Завршио је ондашњу, старинску, широкообразовну гимназију, уписао медицину, али је као професију, попут оца, изабрао фотографију. Јован Ползовић је, наиме, био познати новосадски уметнички фотограф, хроничар позоришног репертоара СНП-а послератне епохе, али и аутор надалеко цењених фото-портрета овдашњих глумаца, тако да – опет је забележено у Енциклопедији – „готово да нема старијег глумца који у свом стану на зиду нема бар један такав, са раскошним знаком студија Ползовић“.
Миомир Ползовић ступа на радно место фотографа СНП-а 9. октобра 1970. године, већ као изузетно искусан мајстор фотографије, огромног знања које му је помогло да савршено прецизно фото-апаратом бележи атмосферу и позоришних проба и представа, али и да, мимо документаристичког поступка, прави сјајне портрете уметника, баш као и моћне уметничке фотографије које су красиле насловне странице часописа Позориште и Ревије СНП-а.
На свим плановима, без обзира на то како је фотографски приступао позоришту, Ползовићу је, осим богатог искуства, од огромне помоћи била и чињеница да је уистину аутентичан театарски човек, да је позориште разумео изнутра, као одличан познавалац различитих система рада карактеристичних за процесе у драмској, оперској и плесној уметности, али и то што је театарске уметнике, не једино оне Српског народног позоришта, „знао у душу“.
Енцклопедија бележи још и ово: „Дакле, пуних 45 година регистровао је фото-апаратом – дању и ноћу, у време и невреме, и радним даном као и викендом и за време празника – и пробе, и представе, и гостовања, изложбе, фестивале, прославе, симпозијуме, комеморативне скупове, прес-конференције… Безболно и лако усвојио је нове технологије фотографисања и своје дугогодишње искуство срећно ускладио са могућностима модерних апарата. Захваљујући околности да станује на највишем спрату једног од новосадских облакодера, а будући фотограф „од нерва“ и професионалио радознао и увек будан, успео је да забележи све моменте из 78-одневног бомбардовања нашег града и начини колекцију каквом се не могу похвалити сви остали новосадски фотографи заједио. Енциклопедијска јединица о њему обрађена је и објављена у монографији војвођанске фотографије Боривоја Миросављевића. Више пута је учествовао на Тријеналу позоришне фотографије Стеријиног позорја, на којем је два пута и награђен, а 2007. је примио највише признање СНП-а – медаљу „Јован Ђорђевић“.
Иако је пензионисан концем 2010, његов ангажман у СНП-у је настављен – предано је радио на одабиру, припреми, обради и ажурирању фото-илустрација за нашу Енциклопедију, баш као што је и, кад год би то било потребно, фотографисао пробе и представе. Радио је буквално до последњег дана, све до изненадног одласка у болницу. За све своје позоришне пријатеље неочекиваног. Јер такав је био Миомир Ползовић, чак и у односу на блиске пријатеље – дискретан, децентан, вазда усправан, витак, младолик и неспреман на то да се пожали. Тако нас је, ћутке и без најаве, и напустио.
Александар Милосављевић