У суботу, 16. јануара 2016. додељене су награде Задужбине „Предраг Пеђа Томановић“ Марији Меденици за најбоље глумачко остварење у 2015. години и Бојани Милановић, за најбољег студента мастер студија Глума на српском језику. Награде су додељене пред почетак Ујежа који је игран 69. пут, па је новосадска публика имала прилике исто вече да гледа добитницу Марију Меденицу, али у улози Ружице у овом Нушићевом делу.
Председник жирија Мирослав Мики Радоњић је из обраложења истакао да „Марија Меденица готово без речи, глумачки успева да дочара сву кататонијску безнадежност исфолираног живота.“
Награђену за улогу Ивоне Цопек у Ивона, бургундска кнегиња можете гледати већ вечерас на сцени „Пера Добриновић“ у 19.30.
Ћутање је застрашујуће и слути на буру
Добитница награде „Пеђа Томановић“ за најбоље глумачко остварење на сцени Српског народног позоришта у 2015. години, за улогу Ивоне Цопек у представи Ивона, бургундска кнегиња је глумица Марија Меденица. Својим изузетним глумачким бравурама не престаје да одушевљава публику и у новом Хамлету, а како се годинама безрезервно даје позоришту, тако није штедела речи ни у разговору за Culturamu.
Да ли у зверињаку, у коме последњих деценија живимо, има места невиности, различитости и емотивности, које симболизује Ивона, бургундска кнегиња?
– Верујем да је крив и онај који не пострада. Који покушава да остане невин. Ако није пострадао, могуће је да се није ни побунио. Да није преузео одговорност и ризиковао за више добро. То је његова трагичка кривица. Живот сам по себи је страдање и учење. Најважнији моменат је о чему мислимо и како се понашамо кад лежимо на дну. То нас одређује као индивидуе. Невиности се, по мом мишљењу, тежи. Некима је то и мисија. Суштинска посебност данас је јако ретка, ретки су чак и они који умеју тачно да препознају исту. Посебност данас подразумева бити обичан, необележен, нормалан, али у најузвишенијем смислу тих придева. Преосетљивост је дијагноза, којој се средина руга. Такви се третирају као слабићи. Иако сам на известан начин „напала“ одређене особине лика, који тумачим, на сцени је, ипак, браним, надам се и правдам као особу, која на напад бесмисла одговара пуким ћутањем. Данас ретко ко постиже да се обузда и да на увреде не одговори истом мером. Све што нас окружује толико је увредљиво по достојанство човека, да незадовољство вришти из нас и добија облик крика. А свако бира свој медиј. Некоме су то друштвене мреже, неко се истресе на свог најближег, јер не сме на правог тлачитеља, неком пукне чир од „гутања“. Надам се да сам на свој начин успела да рашчланим ове ваше одреднице јунакиње коју тумачим, па на крају одговора могу само да кажем да је снага Гомбровичевог комада управо у томе што је тужно актуелан, јер је свако време зверињак на свој начин. И бојим се да ће и за сто година бити исто овако језив и препознатљив, с обзиром да се човечанство не бори са својом таштином. Кажу да је медицинска дефиниција нормалних, психички здравих људи да живе садашњост, не прошлост, нити будућност. А то, чини ми се, умеју само чергари и завидим им. Ако којим случајем ваши читаоци нису упознати са Витолдом Гомбровичем, препоручујем га попут највећих класика. А новосадска позоришна публика се сигурно сећа сјајног Венчања.
Да ли сваком владару, као и кнезу Филипу, треба жртва како би демонстрирао своју силу и моћ?
– Ваша питања маме ме на цитирање Гомровича. Филипу је Ивона буба коју покушава да изиритира дрвцетом, не би ли сазнао њену тајну. Као и сваки владар, животињски осећа немир услед Ивониног света тишине и разуме да његова жртва крије неку „спавану мудрост“. То је оно што сваку власт жуља – кад не зна шта јој народ мисли. Верујем да је свакој власти драже кафанско-дисидентско опањкавање и самим ти, познавање противника, него ћутање. Ћутање је застрашујуће и слути на буру. А могућно је увек да се у таквом накарадном, неприродном односу ВЛАДАР-ЖРТВА догоди и Стокхолмски синдром. А то многи народи света тренутно живе, и живеће. Очигледно, да би човек спознао да је бољи, он мора да нађе неког много горег од себе. Бојим се да сваки народ заслужује своју власт. Али одбијам да верујем да је то и наш случај.
После 55 година, Српско народно позориште добило је потпуно другачијег, модерног Хамлета. Како Вам се допало савремено читање Шекспировог класика?
– Најбитније је то да имамо Хамлета. Не знам да ли је модеран и шта то значи, исто тако не треба мистификовати фразу „модерно читање“. Свака инсценација је онолико добра, колико је веродостојна. То је једини параметар „успеха“, мада је то једна незахвална реч кад је позориште у питању. Никола Завишић је успео да одбрани идеју, коју нам је понудио на почетку рада, а верујем да је задовољан нашим интерпретацијама јунака. Мислим да наш Хамлет комуницира са садашњим тренутком и са публиком, али то остаје да се провери у наредним годинама и играњима. Искрено, мишљења су подељена, чак у неким појединостима опречна, али то иде у прилог нашем постигнућу. Овај комад је толико велик и отворен, да заправо тек када човек, у овом случају глумац, изађе на сцену и крене да тумачи и живи оно што је до тад само наслућивао као читалачка публика, почне да осећа снагу Шекспира. Све што си до тад мислио да знаш, макар био и врхунски шекспиролог, може провером на даскама да постане нетачно или недовољно, млако, површно… И ту се јавља глумачка интуиција, која те нагони да трагаш, пробаш, грешиш, очајаваш, па успут покупиш и неко случајно, а тачно решење. Рударски је ово посао и само такав је прави и зато је леп. Копамо по својим глумачким хабитусима, испитујемо границе свог талента и заната. Испитујемо могућност правог живота тих папирних јунака, њихових осећања и границе њихових душевних стања. На студијама нас је професор Исаковић томе учио, да испитујемо крајње могућности, да претерамо, јер ако не погрешимо никад нећемо знати да ли смо довољно дали и трагали. Зато оваквим комадима, па и представама (заправо свим комадима), треба прићи отворена срца, не само рационално.. И никако се не треба упецати у ограду типа „али не замишљам овако Шекспира“, јер онда су такви и глумци и публика промашили циљ. Једини параматар је веродостојност. Уосталом, ако смо промашили ми глумци, увек публика може уживати у обиљу предивних мисли. А ми ћемо се свакако трудити да донесемо снагу Шекспира што боље можемо. Нема тог глумца, који отаљава посао и који не игра најубедљивије што може. У то, просто, одбијам да верујем. Кључно је, такође, да се верује редитељу и да му се нуди. Овог пута сам у томе била неспутана, Никола пусти глумца све да проба, то је посебно благостање.
Као Офелији, да ли Вам је глумица Јована Мишковић оправдала улогу данског краљевића?
– Завишић је одабрао Јовану, јер је по глумачком сензибилитету она његов Хамлет. Очигледно, била му је насушна глумица да исприча своје виђење тог необичног јунака. Хамлет је јунак, који не мора бити одређен полом. Познавајући их обоје, јер смо небројено пута сарађивали, имала сам апсолутно поверење. То је храбро, али није сулудо. Већ на првој проби престала сам да се питам зашто је Хамлет женско у нашем тумачењу. Сара Бернар и многе светске глумице имале су част да га тумаче. Више ми није био важан пол, већ партнер. А Јована је више него сјајан партнер. Њено тумачење ме подсећа на причу из серије „Мр. Робот”, али можда су то само моја учитавања. Јесте било необично на пробама сцене „иди у манастир“, у шали сам јој говорила да би све то било лакше играти са мушким колегом, али јако се добро познајемо и било је веома посебно искуство, трагале смо до последње пробе, а надам се креативном развоју процеса и на извођењима. Кажу да сваки редитељ, који држи до себе, треба бар три пута током каријере да режира Хамлета, ето такав је то комад. Николи желим да напрви бар још два виђења овог ремек-дела. Жао ми је што сам бар десетак дана пре премијере, престала да проматрам процес, који се одвија у сценама у којима не учествујем (што ми се ретко дешава), јер сам се „припремала“ за своје деонице, али како време буде одмицало, надам се да ћу се опустити, па самим тим и „слушати“ целу представу.
Имате ли утисак да живимо у доба ријалити програма и државних служби, које нам нови Хамлет дочарава?
– То није утисак, то је непатворена истина. Аксиом. Постоји ли ико ко мисли другачије? Али, то је само један, не тако битан слој овог тумачења Хамлета. С друге стране, колико год да смо инсистирали на томе, чини ми се да не би било сувишно. Овде је више у питању била тежња да се постигне твинпиксовски свет Дејвида Линча, који је Никола осетио читајући комад. И путем камера успели смо, чини ми се, да пренесемо публици, интимни метасвет јунака. А то је баш оно што се на камерама у ријалити програму не да сагледати. Те камере тамо служе за глуму, овде су одраз некакве накарадне истине, неумивене и самим тим истините. Сви чиреви јунака отворе се управо пред овим нашим камерама. Технички је било јако напорно, али учинак је тим дражи.
Да ли је судбина породице као ћелије друштва данас „урнебесно трагична“ и ко је главни кривац за то?
– Ако је ово питање осврт на улогу дечака Невена, коју тумачим у Урнебесној трагедији Душана Ковачевића, онда је мој одговор „да“. Али сам недавно чула коментар публике да срамно приказујемо, у поменутој представи, случај усвојене деце. Пре свега, Невен није усвојен, већ га злонамерни дада, па и остали, дезавуише и учини да се осећа небиолошким дететом својим родитеља. С друге стране, наша је одговорност ако смо такав један моменат учинили неразјашњеним, а сјајни Миша Јанкетић је успешно одбранио лик деде. Ето, снага позоришта је чудновата и морамо јако да пазимо како третирамо неке граничне ситуације. Ово је свакако опомена. Што се тиче снаге и немоћи савремене породице у одгоју деце, ствар је толико комплексна, да све што знам немам начин овде да сместим. Кључна реч је опет, гле чуда, „одговорност“. Како сам и сама родитељ, могу само чиста срца свим родитељима на свету да препоручим, кад већ не могу да наредим, да прочитају Породични буквар Милице Новковић. Ако немате средстава за књигу, а чула сам да је она непожељан аутор понегде, радо ћу вам позајмити исту. Сваком истински посвећеном родитељу. Независно од тога да ли му је дете, можда, и на факултету. То је књига која поручује да има наде и да никад није касно. Обрачунава се врло мудро са свим демонима модерног живота, који прете да растуре породицу. Преклињем да је прочитате, драги читаоци. Нема ништа важније, нити прече за родитеља у данашњем свету. Дете нe тражи печење за Нову годину, оно не зна шта су „најке“, већ да га разумете истински, а ова књига ће отклонити заблуде, којима робујемо „из најбоље намере“. Укинућете пет плишаних метода, који су погубни и све ће ићи природни током.
У својој богатој каријери добили сте бројна признања. Колико Вам она значе и шта саветујете студентима Ваше школе глуме у Обреновцу?
– Сва признања су поплављена. Морам да се насмејем, јер уз ову опаску иде и шала да сад морам све награде да обновим. Страдала ми је и диплома, а чујем да копија оригинала износи као моја плата. Нећу вадити нову. Разлози би могли бити предмет једног целог интервјуа. Интервјуе не дајем без повода, у овом случају, то је награда „Пеђа Томановић“, али мислим да је овај трен важан да га искористим и да још једном клекнем и упутим вапај надлежнима да не сахране културу живу и народ, уопште. Не желим да критикујем, јер немам решење да понудим, већ да кажем да смо сви дужни да пронађемо решење, а не да нудимо изговоре. Имамо сјајне младе уметнике, стручњаке, клинци се враћају са такмичења са одличјима, спортисте, музичаре, глумце, пољопривреднике, лекаре… Нема човека у мојој околини, који крваво не изгара за егзистенцију и који није максимално посвећен свом раду. Не могу да поверујем да народ не заслужује пристојан живот. Није у Обреновцу званична школа глуме, нити су они студенти, мада се надам да ће неко од њих једног дана бити мој колега. Са њима истражујем класике, које можда никад нећу имати прилике да радим у матичном позоришту. Приоритет нам је истина и могућност трагања за истом, као и игра. Дечија заиграност. Растерећена од резултата, мада ни они не изостају. Моји клинци су прилично награђени на бројним фестивалима. То је, негде, потврда и мог залагања. Не спремам их за студирање глуме, не знам ни да ли им то истински желим и они то знају, упућени су у проблем које овај позив носи. Једино на чему инсистирам је да буду своји, а не да имитирају неке туђе животе и да дају свој максимум. Они знају да је то предуслов да сарађујемо. Неретко се и опиру, то је својствено годинама. Све то прихватам, али не могу да се смирим док из сваког од њих не извучем оно што ни сами нису знали да поседују. Само тако могу да добију искру, која ће их увек нагонити да оду корак даље од својих „предодређених” могућности. Није важно чиме ће се сутра бавити, ако се буду посвећено бавили, као код мене на радионицама. Да би они веровали у себе, морамо ми одрасли да верујемо у њих, а ја верујем. Кад са њима стварам, бесмисао добије смисао. И отвори се вера у бољи свет. Млади су стражари бољег доба. А на нама је да их не упрљамо.
(интервју водила Ивана Малетин, 10. фебруар 2016, www.culturama.rs)