Гордана Ђурђевић Димић о улози у представи „На Дрини ћуприја“, мањку добрих текстова за средовечне глумице и другим недаћама у култури. Задовољна сам и када добијем мању улогу која има довољно унутрашње драме…
За све постоји први пут – каже првакиња драме Српског народног позоришта у Новом Саду Гордана Ђурђевић Димић непосредно по завршетку једне од недавно започетих проба Андрићевог славног дела „На Дрини ћуприја“ које ће 12. марта бити премијерно изведено на позорници нашег најстаријег театра.
После низа признања међу којима су Нушићева награда за животно дело, две Стеријине награде, два „Златна ћурана“ и награда „Жанка Стокић“ коју јој је доделила Компанија „Новости“, Гордана ће први пут у каријери заиграти у представи постављеној по Андрићевом тексту.
Када јој је редитељ Кокан Младеновић јавио да рачуна на њу за једну од улога, истог часа почела је поново да ишчитава „На Дрини ћуприју“, али с оловком у руци, уз обележавање делова који карактеришу најупечатљивије ликове.
– Захвална сам управи СНП што на овај начин обележава 55. годишњицу од доделе Нобелове награде Андрићу – каже саговорница. – Андрић је умео своја велика знања о политици онога времена и друштвеном миљеу тога краја да преточи у чаробну језичку материју која је питка и данас. Готово да се ништа код нас и није променило. И када говори о кризи оног времена која ће резултирати окупацијоом и анексијом Босне, он као да говори о данашњој светској кризи.
Које су то паралеле из Андрићевог ремек-дела са данашњицом?
– Нажалост, ово је време превредновања свега што смо некада ценили или мислили да о томе све знамо. Данас се показује да изнад свега стоји нека сенка у односу на наша устаљена гледања тако да ће и ова представа бити нешто као наше преиспитивање чему је служио тај мост Мехмед-паше Соколовића у односу на чињеницу да данас живимо у таквом окружењу, упућени једни на друге, а заправо међусобно супротстављени.
Ипак, мења се начим рада у театру, па тако пробе комада „На Дрини ћуприја“ трају већ неколико дана, али улоге још увек нису подељене, зар не?
– Замишљено је да један глумац игра више ликова, а како ће подела конкретно да изгледа, видећемо ускоро. Тачно је да се театар мења. Данас је то колективни рад где се јако добро познаје текст, а онда редитељ са својом екипом драматурга прави од тога ткиво представе. Није ми првина у оваквом начину рада, имала сам пре неколико година прилику да радим на сличан начин у представи „Наход Симеон“ Томија Јанежича. Слично, а опет на свој начин оригинално, то сада ради Кокан Младеновић. То ће бити једна апотеоза глумачкој игри, напоран физички рад, и све нас јако занима шта ће маштовити Кокан да уради са тим Андрићевим текстом. А премијера је близу, предвиђена је за 12. март.
Виђамо вас релативно често у позоришту и понекад у ТВ репризама серија и филмова. Јесте ли задовољни својим тренутним ангажманом?
– Било је и много поснијих периода. Све зависи од тога како управа види глумца одређених година у актуелном репертоарском контексту. Глумица од 55 година не може да очекује да је све време у првом плану, у првим редовима. Задовољна сам и када добијем мању улогу која има довољно унутрашње драме, која изискује да покажем своје глумачко искуство, али ме и подстакне да нађем у себи неко зрнце креативности коју раније нисам уопште или нисам често имала прилику да покажем на сцени.
Често истичете да су вам на срцу текстови класика. Враћа ли се наше позориште класичним вредностима?
– Моја вокација су још увек класични текстови. Враћамо се ми класици, али то више нису ти исти класични комади него измакнути поглед на литературу коју смо некада волели. Када данас гледате Нушићеве комаде, видите кабарее који се из искошене перспективе баве Нушићевим текстовима. Сви су ликови ту, а ништа није исто и све је са врло конкретним асоцијацијама на данашње време и на људе из света политике.
Зашто нема више добрих текстова за глумице зрелог животног и глумачког доба?
– Све је то узрочно-последично повезано. Нажалост, није лако у овој беспарици креирати репертоар. Више се не игра ништа на класичан начин начин. Ето и на БИТЕФ-у побеђују представе које су заправо говорење текста у публику, на микрофон, што је накад било незамисливо. Што се тиче женских ликова у драмским текстовима, код нас су у првом плану жене тридесетих и и четрдесетих година, њихове фрустрације и недаће, а нас искусније глумице углавном сврставају у улоге тетака и бака.
Зашто вас више нема у представама београдских театара?
– Сва су велика позоришта због свеопште кризе која погађа и културу затворила круг око свог ансамбла. Позоришта су принуђена да се ослањају на сопствене снаге, што је конкретно за те глумце добро, али може да доведе у питање квалитет тих представа јер за велики успех је потребно и мешање различитих енергија.
Новосадска публика вас радо гледа у представама „Виолиниста на крову“, „Драги мој лажљивче“, „Љубавна прича“ и „Дух који хода“. Имате ли у плану неку нову филмску или телевизијску улогу?
– Засад немам таквих понуда. Што се телевизија тиче, не припадам ниједном од тих глумачких кланова „претплаћених“ на серије РТС и РТВ. Али глумац је најчешће осуђен да на свом чивилуку чека своју прилику. Док она не стигне, ми се сналазимо, удружујемо и пред неким комисијама аплицирамо за средства. Неретко удружујемо средства из сопственог џепа да бисмо осмислили неку представу. Много је глумаца у овој земљи. Увек је било мање добрих редитеља него добрих глумаца.
ГЛУМА И ПОЛИТИКА
Шта мислите о колегама који нису одолели да закораче у свет политике?
-Када се један велики глумац вратио позоришту после дугогодишњег бављења културом са позиција политике, где је направио доста русваја, један велики редитељ рекао је: „Хвала богу да се вратио на сцену, шта му би да оде у политику!“ Дакле и за политику и за глуму морате имати талента, али то су различити таленти и ретко је једној личности дато да их има оба.
Јованка Симић, Вечерње новости, јануар 2016.