„Све време у црној тоги, попут чувеног џедаја Анакина у фази када се ломи између добра и зла, Хамлет је лишен глумичиних женских атрибута, али ни они маскулини му нису баш придодати. У овом светлу, он је највише један инфантилни принцип, који и кроз одглумљено, а касније право лудило, не може и неће да се помири са светом одраслих. Осећај да мора да мења свет, а да му је за то довољна и орахова љуска, увек је превише за младог човека.“
Игор Бурић, Џедај у Орвеловом свету
„Дневник“, фебруар 2016.
Нешто што има смисла
Након више од пола века, Српско народно позориште има Хамлета. На врло логично и уобичајено питање – ко је Хамлет – одговор можда није крајње нелогичан, али зато јесте максимално неуобичајен – Хамлет је Јована Мишковић.
Да, одлуком редитеља представе, Николе Завишића, глумица игра највећи изазов за сваког глумца. Ствар постаје још компликованија кад се зна да је Јована Мишковић пре десетак година већ играла један од највећих у плејади Шекспирових ликова, играла је Јулију. Наравно, у Ромеу и Јулији. Ако је у животу „све у своје време”, да ли то значи да за нових десетак година можемо да је очекујемо као Леди Магбет или као Магбета?
Шалу и не морамо да оставимо по страни, јер Хамлет у Српском народном позоришту и није тако смртно озбиљан. Бар не све време. Јована Мишковић објашњава да им је од почетка било јасно да се морају определити за једног Хамлета од свих оних који постоје у вези са тим књижевним делом митских размера.
– Тај огроман простор и свет који нуди Шекспиров комад, може вас прогутати ако у њему не нађете своју, садашњу причу која ће комуницирати са стварношћу у којој живимо – прича за „Дневник” истакнута глумица Српског народног позоришта. – Хамлет и те како комуницира са разним аспектима наших живота, као и сваки велики комад. Отуда је увек присутно узбуђење кад се бавите нечим таквим, када имате прилику да се бавите великом причом. Када имате осећај да радите нешто што има смисла. У данашње време то је заиста реткост.
Јована Мишковић свој посао, између осталог, доживљава и као посао причања прича. Она сматра да иза тога стоји потреба да се у хаос унесе ред, да се добије облик, да се нађе смисао када делује да нема наде, да се успостави комуникација са онима који причу слушају, да се учини да их се та прича тиче. Без обзира на различите погледе, за њу је у позоришту увек у питању истинитост света који се ствара на сцени.
– Овај свет нашег Хамлета је свет у коме влада моћ, политика, страх… Врло је сличан овоме у коме ми живимо, та тескоба, та атмосфера, немогућност интиме, одсуство слободе, тај уски простор за сопствени живот који сваким даном постаје све ужи. Простор у коме ништа није свето – наставља причу Јована Мишковић. – Хамлет је у том свету младо биће које није примитивно. Хоће да нађе праве разлоге за деловање. Хоће да сазна истину. Хоће да сруши систем. Није материјалиста, он вреднује другачије. Њега не занима власт. Он преиспитује све. И себе. Али и тражи за себе оправдања за неделовање које је усмереније, које би заиста мењало ствари.
У представи коју је режирао Никола Завишић на моменте делује и као да се Хамлет игра. Глумица која тумачи насловну улогу потврђује да је реч о игри, али о психолошкој игри која на крају прогута све, што причу и чини тако трагичном.
– Он као да склизне са правог пута… Ту има толико тога, али део приче је и питање да ли смо ми главни актери у нашим животима? Ако нисмо, зашто нисмо? Да ли умемо да се боримо на прави начин за оно у шта верујемо? Видимо ли добро себе са стране? Јесмо ли кукавице? Хамлет је трагедија, трагична прича, а без таквих прича нема сазревања – намеће се као закључак.
Лош укус
– Када узмемо у обзир ово лудило у коме смо понижени као грађани и људи, волела бих да се кроз професију изборимо за достојанство. Верујем да за то никада није касно и да нам позориште увек пружа шансу изнова. Чини ми се да је време такво да смо људима потребнији него икад. Битно је не подлећи лошем укусу, не продати се јефтино, радити најбоље што можеш. Када се култура уништава на сваком кораку, верујем да је могуће да постоји бар неколицина оних чији дух ће остати неупрљан. Зато су толико важни млади људи који носе са собом снагу, који мисле својом главом. Треба их пустити и дати им шансу да бисмо заједно остали будни – каже Јована Мишковић.
Прича без љубави
Хамлет је у својој историји био и машина, а редитељ Никола Завишић се одлучио да Хамлет буде жена. Јована Мишковић уз осмех одговара да он најбоље зна зашто.
– У почетку је било необично. Међутим, врло брзо схватите да Хамлет може бити били ко, било које биће потпуно различито од свих у том систему. Само. У очима других чак грешка. Чудак. Луда. Нико од тих других не жели да га види таквог какав је. Они желе да он буде као они. Да се повинује. Самим тим што Хамлета игра жена потенцирате ту различитост. То је и разлика између улоге Хамлета и Јулије. Јулија има савезнике, никада није сама у својој борби, а Хамлет је сам. Јединка за себе. Потпуно друга прича. Он је у причи у којој скоро да нема љубави уопште.
Игор Бурић („Дневник“, недеља, 14. фебруар 2016)