Ђорђе Јелисић или друго истога
Волим Београд! Казаће млади илегалац са бомбом у џепу у првој сцени у мојој првој новосадској позоришној представи у драматизацији Давичовог романа 1955.
Али који је то млади глумац у Новом Саду који ће на сцени уверити гледаоце позоришта, да воли Београд који руши данима немачке окупације.
Гледао сам све представе у Новом Саду и у Анујевој Коломби први пут сам видео Ђорђа Јелисића. Он тада живи своју тридесету годину, као ја, а на сцени има двадесет година и личи на вилиног коњица. Има лик и ауру, и има глас и ехо, и цео је тајна и провидност. У једну реч: Ђорђе Јелисић је принц позоришне сцене у Новом Саду и персона међу глумцима у Београду.
Дакле, Ђорђе Јелисић јесте тај млади револуционар на улицама Београда и у љубавном гнезду великог српског песника у годинама! Тај „мој глумац“ на почетку и моје и своје позоришне биографије био је срећан избор за улогу младог револуционара у мојој Давичовој Песми у Српском народном позоришту 1956.
А та представа у Новом Саду уистину је наша представа начином на који се појавила позоришна глума Ђорђа Јелисића у мојој позоришној режији.
Ja, наравно, знам да је позоришна представа многих руку дело. А ја у почетку свог позоришног живота нисам у режију представе улазио тимски, него креаторски и ауторски: ја сам тражио од глумца да уради мој редитељски налог. То није био „предлог за размишљање“ него налог за извршавање.
У мојим раним редитељским годинама ја сам радо чуо циљ који је себи поставио Ингмар Бергман приликом снимања филма: постоји више углова снимања, али у реализацији призора који правим ја тражим онај једини угао. Ја, дакле, постављам глумца у простору и ја постављам камеру, и ја вичем: акција!
A Стеван Шалајић, велики глумац Српског народног позоришта у Новом Саду, чује мој глас и цео креће у акцију на сцени…
А велики глумац Српског народног позоришта у Новом Саду Ћорђе Јелисић чује мој глас (Акција) и стоји непомично у јакој концентрацији. Он има свој глумачки амандман! Пробаћемо, каже, овако…
И ми пробамо то друго истога.
Догоди се да обојица задовољни идемо у нови призор.
Али догоди се и то да ја тражим нешто треће. Ми онда пробамо и пробамо…
И тако док се обојица не насмешимо.
Димитрије Ђурковић
(писано јуна 2007. за ову књигу)