Много се ових дана на Стеријином позорју прича о томе да са сцене неко урла, неко прича тихо. Стара прича. Неко воли Битлсе, неко Стонсе, а неко их боме и не раздваја, као ни црно и бело у еврокрему, је л’! Међутим, ако је до укуса најшире могуће публике, онда је мјузикл то што ће у највећој могућој мери стећи неподељена мишљења. То се и те како дало видети на 61. Стеријином позорју које је у току, приликом извођења представе „Виолиниста на крову”.
„Виолиниста на крову” је чувени мјузикл Џозефа Стајна и Џерија Бока, који је у Српском народном позоришту режирао Атила Береш. С обзиром на то да прича тематизује страдање јеврејског живља у царистичкој Русији на почетку 20. века, поделе које на крају доводе до крвопролића (у последњој сцени када актери остављају своје ствари иза себе на сцени, недвосмислено се оппомиње на холокауст који ће уследити у једном другом тоталитарном режиму, нацистичкој Немачкој), једна од најважнијих особина ове представе је то што је ујединила мађарски ансамбл Новосадског позоришта / Újvidéki Színház и ансамбл Српског народног позоришта. Када се још узме у обзир то да млекаџија Теjвје, главни лик, мора да превазиђе и класне, и верске и идеолошке разлике, јер му се кћерке заљубљују и удају за сиромахе, комунисте и Русе, онда хуманистичка порука „Виолинисте на крову” постаје сасвим јасна, а ангажман који су приказали ансамбли у представи, предвођени маестрално вештим редитељем, праћени изузетним оркестром Будимпештанског клецмер бенда, заслужује свако поштовање. Теjвјеа којег с великим одобравањем публике игра Арон Балаж, означава и константан дијалог са Богом, тако да је у представи присутан и аспекат спасоносног хумора, тојест (не)равноправног односа према вишој сили.
На округлом столу о представи повела се дискусија да ли је представа требало да има титл на мађарском језику, али се испоставило да је редитељ Береш био тај који је спречио нарушавање светлосне слике заиста лепог сценографског рада Балажа Хорешњија и Саше Сенковића, који представља синагогу, дрвене кућице трошних кровова села Анатевка. Иначе, као румунски Мађар, Береш је и те како свестан питања граница које поставља овогодишње Стеријино позорје и традиције мјузикла, како у Српском народном позоришту, Новосадском позоришту, или позоришне традиције уопште. Што се тога тиче, он је цитирао познату крилатицу да нема превелике разлике у жанровима иприступима, јер се позориште може делити само на добро и лоше.
Разговору о представи „Виолиниста на крову” присуствовао је и вођа Будимпештанског клецмер бенда Ференц Јавори који је, упитан да објасни откуд толико одступања од оригинала у музичкој матрици представе, објаснио да се они баш и нису придржавали стриктног уговора о оркестрацији, као ни одредби о тонској изведби. Део шарма представе у српском народном позоришту је управо то што мали оркестар равноправно саучествује са радњом на сцени, чак има неколико самосталних сцена, а у музици одјекују наноси балканског етна, руских корачница, па и класичне музике, Бизеовог „Болера”, например. Ову ствар Јавори је образложио малим упознавањем са историјатом клецмер бендова. Они су, наиме, као и народ који представају, Јевреји, потуцајући се по свету, свуда сакупљали музичке утицаје, па их понекад чак називају и циганским оркестрима који знају да свирају све и свашта.
Игор Бурић, Дневник, 31. мај 2016.