Представа „Пожар“ добила је стојећи аплауз публике на премијери у Српском народном позоришту.
У фокусу ове документарне драме је страдање 14 младих људи у две велике новосадске трагедије – пожарима у локалима „Лаунџ“ и „Контраст“. Четрнаест глумаца на сцени је креирало последње моменте ових трагедија, цео ковитлац хаоса и судских процеса након њих, исповести најближих који су се директно са свим тим носили.
Аутори текста, редитељка Миа Кнежевић и Момчило Миљковић, темељили су драму на хиљадама страница судских списа, вештачења, сведочења преживелих, разговора са родитељима жртава.
„Било је захтевно зато што је то једна јако обимна материја и пуно материјала није ни ушло у представу. Имамо отприлике још оволико. Било је тешко определити се која је полазна тачка за цео концепт, било је потребно све обликовати тако да од тога може да се направи драмски материјал. Доста тога је требало да се посложи у свима нама на неком емотивном нивоу. Пре свега, емпатија за ту трагедију и за људе који су настрадали. То је просто питање неке људскости у свима нама. Тек онда смо некако могли то да артикулишемо на нивоу рада, и да од тога настане професионална представа“, каже за Данас редитељка Миа Кнежевић.
Лидија Стевановић, која у представи говори у име родитеља настрадалих девојака и младића: „Било је и занимљиво и напорно. Сам процес рада је био изузетно узбудљив. Пренети на сцену сам живот и саму трагедију у једном посебном изразу је увек нешто врло изазовно. Мислим да ће ова представа изазвати велики одјек у јавности. Не дешава се често да нас емоције толико обузму и током читајућих проба, на самим пробама, а мислим да ће тако бити и на самим представама. Морам сада да кажем нешто у своје лично име: Зашто смо направили ову представу? Зато да се никада не забораве жртве и зато да не заборавимо да у овом систему постоје људи који су бахати, неваспитани, безобразни, необразовани и склони корупцији“.
Поред тога што је ова драма театарски чин, она је и чин друштвене одговорности. Језиком позоришта она поставља питања јавности, институцијама, друштву у целини. Ова млада екипа: млада редитељка, млад драматург, млади глумци, „појачани“ изузетним глумачким искуством и талентом глумаца као што су Лидија Стевановић и Миодраг Петровић, спојили су сву некомпетентност јавности и институција, сав бол губитка, одрицање од одговорности и јавашлука у двосатно извођење, у позоришни споменик настрадалима, у два чина реконструкције, присећања и упозорења.
„Ова врста театра, вербатим документарно позориште, заправо се и спроводи оног тренутка када неко реши да уради представу на тему неког јавног проблема који се тиче свих људи и грађана. Она има за циљ да утиче на јавно мњење и покуша да резимира, са надом и вером да нешто може да се промени. Пуно је грана, дисциплина, струка и професија које би требало да заузимају ту јавну улогу, јавно деловање. Сви перу руке, зато што нико не сматра да је одговорност на њему, а то је проблематично и одраз је инфантилног стања духа. Мислим да можемо да утичемо на појединце, зато што смо ми сви део система и нисмо свесни колико својим баналним свакодневним грешкама и поступцима у ствари утичемо на општу свест и осећање одговорности“, објашњава Кнежевић.
Током извођења представе на Камерној сцени СНП-а чинило се као да публика не дише. Цела сала била је залеђена посматрајући глумце како уз минималне реквизите, само својим гласом и мимиком, проживљавају последње вече настрадалих и све остале дане преживелих. Како на бину доносе цела колица хартије судских списа, хиљаде и хиљаде контрадикторних, компликованих, бесмислених страна. Нема општих места у овој представи. Свако име и презиме настрадале особе је изговорено јасно, више пута. Нема површног препричавања компликованих дешавања. Свака линија текста је јасна, блиска, разумљива и размрсује чвор, што у грлима суграђана након трагедије, што у њиховим главама да боље схвате правне заврзламе које су довеле до ових трагедија.
Након премијере, Камерна сцена је на моменат била тиха, а затим је уследио дуги стојећи аплауз публике. Упитана о њеним утисцима, и како јој се допада реакција публике која јој је поклонила велике овације, редитељка је одговорила:
„Не доживљавам да су мени устали, устали су тој колективној борби и томе што смо поделили те приче са људима. То је по мени аплауз људима који се боре. Ми смо само преузели неке њихове садржаје и то изнели на сцену. Мислим да су глумци скромни у својој игри, и томе што су просто ставили суштину приче испред неких уобичајених начина и тако дали простора да сама срж проблема дође до публике.“
Тамара Копестинскиј, Данас, 29. септембар 2016.