У Новом Саду је 25. октобра умро глумац који је у Српском народном позоришту провео скоро шездесет година.
Комеморативни скуп Радивоју Којадиновићу, одржаће се у уторак, 1. новембра, у 9.30 на сцени „Пера Добриновић“.
Рођен је у малом месту Заовине, код Ужица, 26. марта 1928. године. Током школовања био је члан дечјег позоришта у Ужицу. По завршетку гимназије радио је као службеник у Машинској станици у Вршцу и истовремено био хонорарни члан Народног позоришта „Стерија”, где је играо мање улоге и статирао у представама.
На одслужењу војног рока 1948. наставио је да се бави глумом и режијом. У Нови Сад је дошао 1950. где се уписао у Државну позоришну школу на којoј је дипломирао 1954. године.
Први ангажман добио је у Народном позоришту „Тоша Јовановић” у Зрењанину. Већ током прве сезоне скренуо је на себе пажњу својим талентом, који су запазили надлежни у Српском народном позоришту тако да је већ 1. IX 1955. постао члан Драме СНП и у њемu остао и после пензионисања 31. августа 1994. године. Поред глуме, девет година се бавио и педагошким радом као асистент глуме у Драмском студију СНП.
Током успешне вишедеценијске каријере показао је да је даровит, марљив и дисциплинован глумац. Каријеру је градио постепено, корак по корак. Тумачио је разноврсне ликове и по карактеру и по значају. Био је првенствено реалистичан глумац са способношћу да се прилагоди редитељским захтевима. Његово основно тежиште није било на спољашњим ефектима него на психолошком представљању лика, на његовим особеностима. Изузетно добро је играо карактерно комичне улоге. Без обзира на обим и значај улоге свакој је прилазио са много пажње, без потцењивања и са потпуном концентрацијом. Последњу представу коју је одиграо у СНП-у била је Ујеж 28. децембра 2012. године.
Снимио је више телевизијских драма и серија: Бој на Косову 1964, Фрак из Абације 1969, Лепа парада 1970, Доручак са ђаволом 1971, Филип на коњу 1973, Стићи пре свитања 1978, Било па прошло 1980, Развод брака 1981, Србија на истоку 1981, Светозар Марковић 1981, Балада о Синиши и мангупу 1981. Добитник је више награда за глуму на Сусретима позоришта Војводине: за улогу Томе у Свету, за улогу Јечменице у Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?, за улогу Хмелика у Коме откуцава часовник, за улогу Митра у Покондиреној тикви и за улогу Мокинпота у Патње господина Мокинпота, Октобарску награду града Новог Сада добио је 1972. за улогу Јечменице у Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови? и за Швејка у Добром војнику Швејк. За улогу Маркиза у Повратак Казанове добио је награду „Зоранов брк“ на Данима Зорана Радмиловића у Зајечару 2007. године. Најзначајнију награду СНП, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ додељена му је 1988. године.
Дугачак је списак његових улога у СНП, зато издвајамо само мали број: xxx (Војводина), Музелман (Небески одред), Дуња (Сан летње ноћи), Ђоно (Машкарате испод купља), Радомир Лазић (Власт), xxx (Страдија), Баћањијев изасланик, Пастор (Пера Сегединац), Директор, Искуство, Књижевник, Лекар (Аутобиографија), Др Нино Пулејо (Човек, животиња и врлина), Полутан (Вучјак), Ернест Хајнрих Ернести (Физичари), Очајни (Кристифор Колумбо), Уча (Вечити младожења), Бућкуришев, Ђовани Ђоле (Три бекрије), Пророк (Јулије Цезар), Поп Олуја, Поп Ћира (Поп Ћира и поп Спира), Врбовник (Мајка Храброст), Агатон Арсић (Ожалошћена породица), Чорбаџи Јордан (Зона Замфирова), Фабијан (Богојављенска ноћ), Планше (Три мускетара), Наредник (Флора господина Флоријана), Швејк (Добри војник Швејк), Јечменица (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови?), Лоби (Посета старе даме), Иља Афанасијевич Шамрајев (Галеб), Сима Поповић (Госпођа министарка), Јан Билек (Парастос у белом), Митар (Покондирена тиква), Етјен (Буба у уху), Танасије (Николетина), Алексеј Кирилов (Зли дуси), Јазавац (Љубавно писмо), Марковић (Ујеж), Чарли (Смрт трговачког путника), Хмелик (Коме откуцава часовник), Спасоје Благојевић (Покојник), Здепасти (Долња земља), Вића (Сумњиво лице), Душа Милошев (Светислав и Милева), Шпијалтер (Љубинко и Десака), Венгерович (Платонов), Црквењак (Голубњача), Тома (Мера за меру), Покојни доктор Катић (Сабирни центар), Амос Фјодорович Љапкин-Тјапкин (Ревизор), Маркиз (Повратак Казанове), Шабељски (Иванов), Јован (Ујеж)…
Мада је напустио и животну и позоришну сцену његова глумачка харизма заувек је уклесана у Српско народно позориште.
Милена Лесковац, театролог