У познатом белом балету „Жизела“ Адолфа Адама, с романтичарском причом о неоствареној љубави између сеоске девојке и племића, Ану Ђурић, првакињу Балета Српског народног позоришта, публика у насловној улози може гледати у вечерашњој представи, која ће бити изведена у 19 часова на сцени „Јован Ђорђевић“.
Ана Ђурић игра Жизелу у свим представама, а у улози принца Алберта, партнери су јој, у алтернацијама, Андреј Колчерију / Ливиу Хар / Семјуел Бишоп.
Балетски репертоар Српског народног позоришта у великој мери почива на плећима тренутно једине на сцени активне првакиње овог ансамбла. Али, главне улоге, које су Ани Ђурић поверене, притом врло различитог балетског стила, заиста представљају креације које се тешко достижу.
Прошла сезона се завршила практично са „Катарином Измаиловом“, једном потпуно другачијом улогом, а ова сезона почиње са „Жизелом“. Како постижете да се испољите у најбољем светлу и у једној и у другој улози?
– У суштини, битан је стил. Сваки балет има неки свој стил, и „Жизела“, „Лабудово језеро“, „Успавана лепотица“, па чак и „Катарина Измаилова“, која је била нешто ново за мене. Ми до сада нисмо имали ту врсту балета. Конкретно, мислим да је Катарина Измалова била драмски захтевна, јер је изузетно јака улога, као и сама прича, јер се ради о младој девојци која је доста убистава начинила, и многе животе одузела, зарад неке љубави. Највише сам се посветила тој драмској улози која је била невероватно захтевна. Играти сад Жизелу, мислим да тај прелаз можда дође и временом и искуством. Раније ми је требало много времена да „наместим“ стил, и драмски део улоге, а сада треба пар дана да се то врати. Када драма и глума „уђу“ у ваше тело, треба вам пар дана да се опет подсетите те улоге, да се упознате са њом. То се само по себи врати.
Сме ли се приметити да вам се Катарина јако допала, јер сте је и драмски одиграли заиста добро?
– Катарину Измаилову стварно могу да сврстам у посебне улоге. Предност нашег посла је што ми можемо да будемо све што можда у приватном животу не можемо да искусимо. Можемо да осетимо те емоције, и свака дешавања, па и то како би се осетили када би убили некога, када би вас неко повредио, преварио.
Није уопште лако носити се с таквим стварима, тако да можда из тог разлога и волим Катарину, као улогу, зато што је нешто потпуно ново. Готово у свакој нашој представи се ради о девојчици, која је млада, заљубљује се, или буде повређена, или завршава срећно. Ово је баш потпуно нешто ново у нашем позоришту, и нови стил, глума, нова прича, и нешто што је мени за моје године било тешко и да осетим и да препознам. Сећам се да сам са Оксаном Сторожук по сат времена остајала на пробама само зарад глумачких сцена, зарад једног погледа, који упутим кад окренем главу, а треба то урадити на неки посебан начин, потпуно нови. Оксани Сторожук, нашој првакињи, која је репетитор и у представи „Жизела“, могу да се захвалим за све. Она је моја мама, сестра, пегагог, пријатељ, и очи које виде све моје грешке и мане. Да није било ње да ме усмерава којим путем да идем, тешко да бих достигла ово. Она несебично даје целу себе у свом послу.
Како, после Катарине Измаилове, наћи инспирацију, па одиграти и Жизелу на посебан начин, тако да задовољите и публику, али и дате нешто своје, ново?
– Ми смо имали глуму у школи и мени је деловала лако, али тек кад сам ушла у позориште, схватила сам да није. Што се тиче Жизеле, у почетку сам све намештала, сваки корак, поглед, док то није дошло спонтано. Сад већ то дуже време играм, нама је ово ипак обнова, играли смо је 2015, и некако вам то „уђе“ у тело. Покушате да се вратите и у године када сте се први пут заљубили, први пут постидели, и онда вам је лакше, кад се подсетите тог осећаја, онда то само „тече“ из вас. Морате то да осетите у себи, како би то и публика осетила.
Како публика прима овај балет? Изнели сте недавно утисак да га публика не сматра најомиљенијим.
– Рекла сам да људи не разумеју овај балет. Када кажемо „Лабудово језеро“, то звучи познато, и обичан лаик који никада није био у позоришту, знаће за њега. За „Дон Кихота“, такође. Када кажете „Жизела“, свима је то страно и непознато, а то је најстарији романтични балет. Ја своје друштво врло често доводим на балетске представе. Кренем од најзанимљивије представе, прво од „Грка Зорбе“, „Дон Кихота“, „Лабудовог језера“, па дођемо до „Жизеле“. Изузетно је тешко када пошаљете некога ко први пут долази у позориште, да одмах гледа „Жизелу“. Тешко је то схватити.
Углавном, други чин се у „Жизели“ свиђа женама, а први мушкарцима, зато што је први чин светлији, веселији, па њима буде занимљивији, а други чин заиста буде романтичан, што жене наравно више осећају, па их зато више и привлачи. Мени је жао што је све то тако, али просто данас је тако. Млади не иду толико у позориште, њима је то далеко. Публика коју углавном имамо, то су генерације које су ранијих година, 80-их 90-их, ишлe у позориште, када се ценила култура, а данас се слабо цени.
Како у таквој ситуацији, с једне стране, добити мотивацију да се да све од себе, а с друге сатисфакцију у томе што се бавите овим позивом?
– Ја увек кажем да, иако млада публика није данас толико едукована за овакве представе, она ипак зна шта је добро. Када их пар пута доведете на представу, и када им пар пута пренесете емоције, они ће разумети представу. Што ми боље глумимо, радимо, пренесемо вама, то је вама занимљивије да гледате. Што смо ми празнији, ви просто немате ни жељу да гледате ту причу, јер не испуњавамо те ваше критеријуме. Мислим да публика то препознаје.
Н. Пејчић, Дневник, 28. септембар 2017.