Стижемо и до 1879. године. Лист „Позориште“ улази у своју VII годину постојања, а само Српско народно позориште постоји већ осамнаест година. Подсетимо се самих почетака.
Прве представе су биле две једночинке „Пријатељи“ Лазе Лазаревића и „Мушки метод и женска мајсторија“ Лајоша Кевера. Ове две једночинке одигране су једне вечери, 23. јула 1861. године.
29. и 30. маја 1862. одржана је оснивачка Скупштина Друштва за Српско народно позориште које је преузело бригу над позориштем. Скупштину су чинили чланови, појединци и правна лица, и она је бирала Управни одбор Друштва. Половина чланова Управног одбора чинила је Позоришни одсек који је водио бригу о глумачкој дружини и репертоару, а друга половина је чинила Економски одсек који је обезбеђивао средства за рад позориште дружине. На Скупштини је донесен и први Устав Друштва.
21. септембра 1862. године, СНП је први пут гостовало у Земуну и у Београду. До Првог светског рата, СНП је гостовало у бројним градовима Војводине, али и целог Балкана (Загреб, Бања Лука, Мостар, Сарајево, Темишвар…).
18. јула 1865. године, цар Фрањо Јосип је потписао дозволу за оснивање Српског народног позоришта.
1868. управник Јован Ђорђевић је са готово половином глумаца, на позив кнеза Михаила, отишао у Београд где је основао Народно позориште. Тада је на место управника дошао Антоније Хаџић. 1879. године, године о којој смо говорили на самом почетку, за привременог управника постављен је глумац Димитрије Ружић. Антоније Хаџић се враћа на управничко место 1892. године.
Али сада се враћамо на 1879. годину. Лист „Позориште“ објављује извештај привремене Управе о Српској народној позоришној дружини која је одржала Скупштину 29. марта 1877. године. Извештај изузетно поучан за свако време, иако тада дружина постоји тек шеснаест година. Овде ћемо пренети делове тог извештаја.
„Славна Скупштино!
Управљати позориштем значи у неку руку водити рат, па као што је за успешан рат, осим свега другог, потребна срећа, која је као што знамо јако променљива, тако исто и позоришту треба да прискочи у помоћ добра срећа, ако хоћемо да изађе светлим образом из боја, који мора непрекидно да се бије са љутим непријатељем сваког позоришта, са невољом и новчаним незгодама, са нехајањем и немарношћу.“
Затим се нижу гостовања и колико је где представа одиграно.
„За прошлу позоришну годину давало је наше позориште свега 168 представа и приредило је једну беседу и две забаве, а научило је петнаест нових комада!“….
Два глумца су напустила позориште, а један је преминуо, млади Паја Поповић, „који је као приказивач млађахних љубавника веома лепо напредовао и који би далеко био догурао“… Лист „Позориште“ излазио је и ове године, потпомажући рад позоришни ширењем естетичког, лепог укуса и бистрењем мисли о позоришту.“… „Не сме народ наш допустити да му позориште, то мезимче међу нашим просветним заводима, клоне, малакше или да угине, пропадне.“
Мора се осигурати опстанак том нашем најнароднијем просветном заводу, увек. И када су времена најтежа.
Н.Ј.