Прошла је година позоришног јубилеја, тридесет година постојања, улазимо у 1892. годину која је, опет, година јубилеја нашег оснивача, Јована Ђорђевића; он прославља педесет година свог књижевног рада и четрдесет година просветно–педагошког рада.
Јован Ђорђевић је рођен 1826. године. Лист Позориште из 1892. године у чак неколико бројева објављује обимне текстове о оснивачу и првом управнику Српског народног позоришта. Поново је аутор анониман. Биографија писана врло срчано, субјективно, емотивно, па је тешко просудити да ли је у њој баш све тачно. У сваком случају, после школовања у Сенти, Сегедину, Новом Саду, Темишвару и Пешти где није завршио студије медицине, јер га је задесила бурна 1848. година, Ђорђевић одлази у Сомбор у државну службу. Али како није волео канцеларијски рад, Јован Ђорђевић долази у Нови Сад 1852. године за професора у гимназији. Аутор нас обавештава да је Ђорђевић овде провео „неколико најсрећнијих година свога живота“ које се поклапају са службовањем Ђорђа Натошевића као директора гимназије. Натошевић 1857. одлази за Темишвар где је радио као школски саветник. Онда се, каже наш аутор, догодило „низ сплетки и пакосних нападаја“, тако да Јован Ђорђевић, „с болом у души и порушеним здрављам одлази у Пешту за секретара Матице српске и уредника Српског летописа.“
У Српском летопису из 1858. године можемо прочитати да се проблеми Јована Ђорђевића, они исти због којих је отишао из Новог Сада, настављају и у Пешти. Реч је о конзервативном окружењу које није прихватило Ђорђевићеве модерне и реформаторске идеје. Аутор текста у Позоришту пише да је Ђорђевић дошао у сукоб „са окорелим конзервативизмом ондашње Матице“.
Одбор Матице српске бројао је осам чланова од којих ниједан није био књижевник, а решавао је поред економских и књижевна питања. Само секретар, Јован Ђорђевић, једини међу њима књижевник, није имао гласа у књижевним пословима, јер није био члан Матични, пошто није положио 40 форинти за чланство.
1859. године Јовану Ђорђевићу је понуђено да буде уредник Српског дневника, јединог српског политичког листа у Аустроугарској царевини.
Српско народно позориште под окриљем Читаонице новосадске основано је 16. јула 1861, а дружина, како су тада звали глумачки ансамбл, почиње представе 23. јула исте године. Заслуга што постоји, што је основано Српско народно позориште у највећој мери је Ђорђевићева, који је током 1860. године у својим гласовитим чланцима у Српском дневнику покренуо мисао о оснивању народног позоришта, па је онда „у низу дивних и убедљивих чланака као елекричним пламеном загрејао и одушевио васцели народ наш за ту мисао“. Поред све борбе и сметње, на које је наишла Ђорђевићева замисао, „створило се мезимче наше, народно позориште, да нам чува језик народни и обичаје, као светињу и да нам одржи и утврди све факторе који нас народом чине. Ову голему и бесмртну заслугу Јована Ђорђевића не сме и неће Србин никад заборавити моћи“.
Н.Ј.