Као своју 12. представу у Дунђерсковом позоришту, Српско народно позориште је, 23. фебруара 1895. године, одиграло шаљиву оперету „Јабука“.Ову шаљиву оперету, прву у Срба, са тематиком из народног сеоског живота, у три чина, написао је Веља М. Миљковић, а компоновао Хуго Дубек. Режирао је Добриновић, а играли су, између осталих, Стефановић, Марковић, Тодосићка, Весићева, Жикић, Спасић, Илић и статисти који су представљали момке и девојке са села.
Улазница за ложу у партеру је коштала шест форинти, а најјефтинија улазница за стајање на другој галерији била је 20 новчића.
Е, сад! Јохан Штраус млађи, чувени бечки композитор је по угледу на Сметанину „Продану невесту“ која је у Бечу доживела незапамћен успех, трагајући за мотивима из сеоског живота, компоновао оперету „Јабука“ (Das Apfelfest), 1894. године, очекујући исти успех, што се није догодило. Штраус млађи је, сасвим сигурно дошао до рукописа које је у Бечу као студент Конзерваторијума, оставио српски композитор Корнелије Станковић, који су га инспирисали, а и сам је доста година раније боравио у Србији.
Либрето за ову оперету су написали Густав Давис и Макс Калбек.
Писац либрета и композитор српске оперете „Јабука“ су највероватније били понети мишљу да кад и Беч пева о српском селу, хитно нешто слично треба уприличити и овде.
После премијере, потписана само иницијалом Г, објављена је у листу Позориште критика овог дела. Па, каже: „Нећу да испитујем чија је сујета крива, те се „Јабука“ крстила оперетом, да ли либретистина или композиторова, морам само и једног и другог подсетити на то да оперета у модерном смислу није оно што је на почетку прошлог века добило име opéra comique.“ Писац критике објашњава развој комичне опере, па наводи као најбољи пример, Моцартову „Отмицу из сараја“.
„Да ли Дубеку, композитору или Миљковићу, либретисти, учинило се да назив комична опера није тако звучан као шаљива оперета. Тривијално – бурлескна оперета збрљана у прчварници Жака Офенбаха и Шарла Лекока за којима се нададе читава поворка патуљастих епигона , па се чак донекле захука и мелодијозни Јован Штраус, више именом својим уме да импонује… Нама Србима још не требају Офенбахијаде!“, грмео је Г, па наставља: „Ја у име непоквареног још српског укуса… протестујем против имана оперета.“
„Јабука“ је по нашем критичару требало да се зове шаљива игра или лакрдија из народног живота с певањем. Онда је Г. очигледно познавалац и драматургије колико и музике, добро накрпио и композитора, а посебно либретисту и похвалио само Марковића који је „својим несавладивим, јасним и вештим грлом“ спречио да све од певања оде у „тартањ“.
И коло се у два маха баш помамно одиграло.
Ето, тако је неславно завршила прва српска оперета, одиграна, а где другде него у Српском народном позоришту.
Н.Ј.