На светским позорницама јунаци све више постају обични људи, грађанско друштво. Све више се бавимо њиховим психолошким портретима, мукама, лицемерјем, све више се сецирају сви сегменти једног друштвеног система који ће се распасти на крваве комадиће у Великом рату. Драма је реалистичка, чак натуралистичка, са све већим примесама симболизма доживљеног као декаденција. Један од стубова те драме је писац Хенрик Ибзен, чија је „Нора“ у Српском народном позоришту одиграна 1895. године. (Написана је и први пут одиграна у Краљевском театру у Копенхагену 1879. године) Бројна европска позоришта су одбијала да играју Ибзенове комаде, нека су чак од писца тражила да их преправља, али су зато ови комади све популарнији. 1877. године, само у Берлину, у једној недељи, одигране су Ибзенове драме чак у пет позоришта! Све ово иде у прилог разумевању шта је значило играње „Норе“ у Новом Саду, 1895.
У театролошким прилозима „Позоришта“, први пут видимо текст потписан целим, не именом, али бар презименом. Ник. Андрић пише о натурализму и глумчевој уметности.
Андрић прво цитира великог италијанског глумца Ернеста Росија: „По мом схватању постоји међу глумцем – уметником и обичним представљачем, огромна разлика. Уметнику ни из далека не недостају само природне врлине као што је елеганција покрета, лепи узраст, добар акценат, лака и јака дикција; од њега се тражи широко, опште образовање, познавање историје, дубока студија матерњег језика, знање укупне књижевности, посебице драмске и нежно развијени слух за мелодију језика и ритам стиха. Шта више, уметник мора имати и оно осећање за лепоту, ону естетску црту која се не ограничава на поједину уметничку врсту као што је класицизам, романтизам, трагика или комика… Али у првом реду има право на име правога уметника само онај који има прву и главну особину мимика: вештину да своје физичке и психичке способности подреди служби најразличитијих карактера… Он мора мисли, осећаје, страсти и мане особа које му ваља приказати, тако да усвоји и у себе прелије, да идеалну слику песникову задахне правим животом и тако је унесе у живот и пред публику.“
Усвоји и у себе прелије су речи које наш Ник. Андрић цитира, очигледно одлично схвативши шта се то ново као стил појавило на европској театарској сцени. Ево нам и још једног доказа да је Станиславски свој систем градио полако исчитавајући и схватавши претходнике, али је први цело то искуство систематизовао у низ правила.
Суштина је у две различите школе, пише наш театролог 1895: глумац који преживљава, доживљава оно што представља и онај који својом вештином уверава гледаоца у оно што представља. Одличан познавалац стања сцене и развоја театрологије у Европи, Андрић наводи изванредан текст француског глумца Коклена старијег, „Уметност глумца“ (L’art du Comédien – Constant Coquelin) који је истинска претходница свега у модерној глумачкој уметности. Оно кључно, због чега је и писан и објављен Андрићев текст је основни проблем, забуна, која настаје на сцени са натуралистичком драмом, а то је како приказивати стварност?
Одговор је имао још Коклен – тако што уметност никада не изједначавамо са животом. „Натурализам је најнемоћнији кад жели да изједначи уметност са свакодневношћу!“, закључује Никола Андрић.
И тако је натуралистичка драма ступила и на наше позорнице.
Н.Ј.