– Пред каквим све изазовима сте били када сте правили балет?
Волим ову оперу „Мадам Батерфлај“, али верујем да балетом, кроз наша тела, можемо још интензивније да изразимо осећања радости, туге и бола и желео бих да испричам и другу страну приче. Желео бих да продрем дубље у душе ликова и осветлим културне разлике.
– Шта Вас је мотивисало да направите Вашу балетску причу?
Као играч, често сам наступао у Јапану и увек сам био фасциниран том културом. Естетика архитектуре, малих ствари, сликарства и… свака шоља чаја је јединствена. Кодекс части је у вези с њиховим мистичним световима и њиховим дивним легендама и бајкама. Исто тако желим да упоредим две културе, Јапана и САД-а, посебно у њиховим осећањима, вредностима и емоцијама.
– Који стил игре преовладава, или су равномерно присутни и класичан и неокласичан покрет?
Живимо у времену, и то је дивно, када можемо преплитати све стилове заједно, у зависности од тога шта прича захтева. Тако да сам, наравно, уткао различите плесне изразе. Пркошење гравитацији, љубав и нити такође могу зрачити агресивно. Све у неокласичној форми, заједно са савременим покретима, контракцијама и џез елементима (посебно у америчкој сцени интегрисани су и покрети мјузикла и џез балета) и реалистичким глумачким реакцијама, али без балетске пантомиме.
– Ко су главни ликови и како их градите у односу са споредним ликовима? Ко је Ћо-Ћо-сан?
Главни лик је Принцеза Месеца која жели да се преобрази у Ћо-Ћо-сан. Пинкертон је површни амерички официр који је природно фасциниран егзотичним, њему непознатим емоционалним светом Ћо-Ћо-сан, али не схвата да је за њу обећање од велике важности и, рекао бих да ће, ако се он не врати, она изгубити част и лик. То је трећина оригиналне приче, Принцезе месеца и сцена које сам замислио (попут америчког венчања, сцене „Време пролази“ и месечевих сцена). Увек сам се питао шта Пинкертон ради у Америци, зашто је заборавио Ћо-Ћо-сан?
– Колико има Пучинијеве „Мадам Батерфлај“ у Вашем балету?
Рекао бих мало. Трећина прати оригиналну причу. Један део приче је Америка и остало је моја фикција.
– Познато је да Пучинијева опера „Мадам Батерфлај“ дело у којем нема скоро никакве радње и да су у фокусу трагедија једне Јапанке и лирско осећање. Којим све средствима постижете динамику радње, а којима добијате на снази лирске експресивности?
То сам желео да исправим. Нисам желео да прикажем клише потчињене и слабе жене, већ њену снагу воље, њену унутрашњу снагу и њене капацитете у животном искуству.
– Којим све средствима постижете динамику радње, а којима добијате на снази лирске експресивности?
То се такође огледа у мом избору музике (музика јапанских композитора за велике класичне оркестре са јапанским соло инструментима, филмска музика, кодо бубњеви, и као контраст нумере On The Town Леонарда Берштајна). Сценографија је једноставна форма јапанске куће, све сцене у Јапану су сликане и анимиране у јапанском стилу. Америка је веома упадљива. Тако да су та два света у снажном визуелном контрасту. Емоције су преточене у светло, а такође их подржава и музика.
– Шта се све очитава од универзалних симбола и шта они значе?
Очев сепуку даје Ћо-Ћо-сан моћ да одлучи о свом животу кроз стару традицију. Дете је њен емоционални мост до стварног живота, можда из жеље да прекине са традицијом.
– У каквом односу стоје пролог и епилог и шта реферише?
Апстрактне сцене Пролога и Епилога су форме које уоквирује причу – то је мање-више свет Принцезе Месеца. Бонзаи симболизује живот. Те две сцене и жудња за људским осећањима су наша велика мистерија живота.
„Чекајући срећу исто је као чекајући смрт“.
И. И. К.
(превод: С. Петровић)