Још једна велика глумица, у бројним изворима стоји да је била једна од највећих српских трагеткиња, да ју је ретко која од глумица до данашњих дана достигла , а и ако јесте, онда није премашила.
Милка Гргурова је кратко време била глумица Српског народног позоришта, од 1864. до 1868. године, али је овде испекла занат и као велика глумица из Новог Сада прешла у Народно позориште у Београд.
Као скоро све глумице друге половине деветнаестог века, имала је и она тежак живот, посебно за једну жену. Прво удата у Карловце за неког трговца и велепоседника, Матића, који ју је изгледа толико малтретирао , да га је Гргурова напустила са дететом после само нешто више од годину дана. Треба само замислити жену разведену, саму са дететом и сетити се о којој епохи говоримо. Милка Гргурова илити Емилија Гергурова како је себе потписивала у писмима, удала се у Београду поново, али је ипак умрла сама, прилично сиромашна у малој соби старе зграде „Мањежа“. Глумици коју су поредили са Саром Бернар, одата је ипак велика почаст посмртно, а само опело је служио лично тадашњи патријарх.
Данас је незамисливо како се некада учила глума, како се пекао позоришни занат, како су се, у крајњој линији, људи и опредељивали за ову професију и како су се глумци примали у дружину.
Милку Гргурову је још као врло младу запазио Сомборац Василије Коларић, пријатељ Јована Ђорђевића који јој је и улио прве идеје о томе да може и треба да постане глумица, а истовремено је о њој говорио Ђорђевићу. Коларић је био у много чему заслужан грађанин, а посебно када је била у питању култура. На њега и на његове савете се Јован Ђорђевић ослањао када је требало попуњавати српску народну позоришну дружину. А увек су фалиле жене. Удајом су често напуштале дружину, а ионако их је било мање.
Милка, Емилија или Милчика како су је још звали, брзо се и лако заинтересовала за Коларићев предлог да оде у Нови Сад и ступи у глумачки ансамбл. Иако је у почетку веровала да јој родитељи то неће дозволити, само мало времена касније постаје чак врло нестрпљива чекајући Фотеров одговор. Одговор коначно стиже, Ђорђевић је зове у Нови Сад, задаје јој неколико улога да научи али јој одмах обећава и ангажман иако последњу реч на ову тему увек има Позоришни одсек Друштва за Српско народно позориште.
Скоро два месеца је Милка Гргурова чекала одговор и потврду ангажмана. Послато јој је још неколико текстова и захтев да буде спремна да одмах стане на сцену. Тачан извор тврдње Луке Дотлића није познат, али стоји да се Милка припремала за своје прво ступање на сцену у својој башти у Лалићу, грозничаво учећи напамет понуђене улоге.
Коначно, 4. јула , Милка креће у Нови Сад не само са личном гардеробом , већ како јој је речено носи са собом и постељину, покривач и све друго што ће јој на дужим путовањима бити потребно. По доласку у Нови Сад, Јован Ђорђевић ју је преслишао и уз одређене примедбе одобрио све улоге које је припремила. Затим је са Ђорђевићевим писмом отпутовала у Винковце где је ансамбл боравио, где се јавила Паји Маринковићу који ју је увео у представе, одржавао пробе и припремио за први излазак на позорницу. Прва улога Милке Гргурове била је Љубица у Мејрими Матије Бана.
Милка Гргурова је остала у српском народном позоришту, али је већ после прве године заузела значајно место у ансамблу и постала врло угледна и позната глумица.
Велики каријеру једне од највећих, многи критичари кажу управо највеће српске трагедкиње направила је у Београду.
Н.Ј.