Војислав Воја Солдатовић – редитељ (Нови Сад, 9. XI 1945 – Нови Сад, 22. VII 2021). Отац Сава био је новинар, мати Вера рођ. Шећеров биолог, стриц Јован вајар. Основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду, а Akademiju za gledališče, radio, film in televizijo у Љубљани 1968. на одсеку режије, у класи Славка Јана (дипломску представу Нисам Ајфелова кула Е. Опроју приредио је у СНП 27. XII 1968). Већ као десетогодишњак појавио се у својој првој улози на Радио Новом Саду (у радио-драми Побуна у Елемиру Николе Радошевића). Године 1958. играо је у два филма (Трагом крваве тајне Боривоја Миросављевића и Госпођа министарка Жоржа Скригина). На дечјој сцени драмске секције КУД „Светозар Марковић“ наступао је у представама Биберче Љубише Ђокића и Зека, Зрика и јагње Бранка Михаљевића, а за улогу Зрике награђен је на Мајским играма у Бечеју (1960). Као дечак појавио се и на сцени СНП 1961. одигравши улоге: Ђиља у Пиранделовој комедији Човек, животиња и врлина, Јорга-Лукаса у Диренматовим Физичарима и Дечака у Лоркиној Доњи Росити. Као редитељ дебитовао је представом љубљанске Академије Слуга двају господара К. Голдонија 1967. Члан СНП био је од 15. VIII 1967. до 15. VIII 1971. у својству књижевног референта и редитеља-асистента. Од 16. VIII 1971. до 31. XII 1991. био је ангажован као редитељ у СНГ у Марибору, где је режирао врло широк репертоар – близу сто позоришних режија, од чега петнаестак праизведаба словеначких аутора. Од 1. I 1991. до 31. VIII 1999. радио је у Позоришту младих у Новом Саду: шест и по година је био управник, који је успоставио Велику сцену, консолидовао ансамбл и обогатио репертоар, а истовремено је и режирао и на живој и на луткарској сцени (Хеј, дођите да причамо о љубави, Гусарске приче, Позориште у коферу, Жене, ах те жене, Жена је варљива). Као оперски редитељ дебитовао је 1991. у СНП комичном опером Г. Доницетија Viva la mamma, па је и 30. годишњицу уметничког рада прославио са Доницетијем: Љубавни напитак (1997). Од 1. IX 1999. је био редитељ у Опери СНП до пензионисања, 30. XII 2010. Боравио је на студијским путовањима у Паризу, Лондону, Прагу, Будимпешти, Вроцлаву, Стратфорду, Авињону, Мадриду и Алмагру. Као гост режирао је у многим југословенским професионалним театрима (Љубљана, Нова Горица, Цеље, Тузла, Ријека, Сарајево, Нови Сад), а представе које је он режирао игране су на гостовањима у ЧССР, Италији, Аустрији, Мађарској и Румунији. Радознао, вредан, сналажљив, динамичан и комуникативан, често се лаћао и глумачких задатака, радио сценографије и скице костима, па чак и музику за своје представе, преводио, писао и објављивао (у новосадским листовима „Индекс“, „Дневник“, „Позориште“, „Сцена“), режирао на радију и телевизији. Током дугогодишње сарадње са радијским и телевизијским кућама у Новом Саду, Љубљани и Марибору реализовао је око 200 режија; између осталих је приредио и телевизијске портрете редитеља и глумаца СНП (Јелица Бјели, Стана Јатић, Боривоје Ханауска, Миленко Шуваковић, Томислав Јовановић, Ђура Папхархаји, Анђелија Веснић-Васиљевић и Велимир Животић). Активан је и на педагошком пољу: од 1994. до 2002. је на новосадској Педагошкој академији предавао предмет Сценска уметност, од 1997. држи наставу из глуме за студенте оперске уметности на Академији уметности, а неко време је са Е. Гвоздановићем водио и Оперски студио. Према сопственим речима, за свој развој и напредак захвалан је Боривоју Ханауски и Миленку Шуваковићу и „изванредној професорској гарнитури љубљанске Академије“. Награђен је на Борштниковом сречању 1971. и 1974; 1980. је добио Специјално признање града Краљева за креацију Из крви црвене, 1982. Плакету ЈНА, 1983. Награду устанка СР Словеније, 1988. два „Златна смијеха“ у Загребу, 1993. Октобарску награду града Новог Сада, 1997. награду за режију на Сусретима позоришта Војводине, 2000. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, 2002. „Искру културе“, 2004. награду Змајевих дечјих игара, 2016. Медаљу части Еколошког покрета Новог Сада… Пензионисан је 30. XII 2010.
Режије: Нисам Ајфелова кула, Ветар у гранама сасафраса, Клопка за беспомоћног човека, Ноћ за Марију, Новац је у банци, Чешаљ, Светислав и Милева (Николић), Мој тата социјалистички кулак, Три жене, Viva la mamma, Барон Циганин, Виолиниста на крову, Јежева кућица, Медведова женидба, Човек од Ла Манче, Алеко, Наивна варка, Риголето, Љубавни напитак, Женски оркестар.
Из Енциклопедије Српског народног позоришта, Вера Василић