Српско народно позориште је са радом почело 23. јула 1861. године. Основано само неколико месеци раније, било је потребно време за организацију. Тог 23. јула, односно 4. августа по новом календару, одигране су прве представе, Пријатељи Лазара Лазаревића и Мушки метод и женска мајсторија Лајоша Кевера.

У првој деценији рада, нико, ни од уметника, нити од пратећег особља, није могао да оде на годишњи одмор. У оном ентузијазму, склони смо да поверујемо, да нису о годишњем одмору ни размишљали. Пробе су одржаване свакодневно, често и две дневно, глумачка и музичка. Дани одмора су били, дан или два између два напорна гостовања.

О свему овоме нас обавештава један од највећих прегалаца нашег позоришта, човек који је пронашао и сачувао од заборава бројне информације, Лука Дотлић.

У лето 1864. српска народна позоришна дружина, како су свуда звали трупу Српског народног позоришта, гостовала је у Винковцима, Сремској Митровици и Славонском Броду. У Митровици је гостовање започело још 10. маја, па се продужило на цео јун. Приказано је седаманест представа. Зарадило се 787 форинти и 43 новчића. У оквиру овог гостовања, 13. и 14. јуна, трупа је одиграла и две представе у Врднику, Зидање Раванице Атанасија Николића и Стеријин Милош Обилић. Управо су ове две представе зарадиле највећи новац. Представа Милош Обилић одиграна је пред Видовдан, под ведрим небом. Изванредно је примљена код публике која је била изузетно многобројна обзиром да је доста гостију било у раваничком манастиру. Песникиња Милица Стојадиновић-Српкиња, примила је све чланове трупе у своју кућу у Врдинку и ту их угостила.

Касније у Митровици, најбоље посећене представе биле су Миљко Мрконић Малетића и Суботићева Прехвала. У Митровици је такође, први пут изведен Змајев Шаран, 20. јуна и Скрибова комедија Жена што кроз прозор скаче. Ову комедију је превео са француског и обрадио Лаза Костић. Управник позоришта, Јован Ђорђевић, био је присутан у Митровици са својим глумцима неколико дана, затим је за свог повереника одредио глумца Пају Маринковића који је био задужен да га у најситније детаље и често обавештава о свему што се догађа. На дан 12. јуна, била је заказана представа Сан Краљевића Марка, Стеријин комад. У Митровици се играло под шатром, на такозваној летњој позорници. Али кренуше кише, па је једна представа отказана, а осталима је присуствовало мало публике. Премало за буџет неопходан за одржавање трупе. Тако је запамћен гест угледног Митровчанина, Косте Георгијевића, који је благајнику платио за све оне који су били пред шатром а нису имали новца за улазницу. „Да не буду клупе празне“, рекао је Георгијевић пружајући велику новчаницу.

У Митровици се разболео и један од највећих глумаца новосадске трупе, Лаза Телечки. Лекари су проценили да неће моћи да игра и до шест недеља. Управљајући одбор Друштва за Српско народно позориште послало је 100 форинти готовине из Новог Сада како би се подмирили непредвиђени трошкови.

За разлику од великодушног Косте Георгијевића, митровачки станодавци нису показали нимало великодушности и тражили су да им се станови у којима су становали глумци исплате до последње паре, а чак ни глумци нису добили своје надокнаде у потпуности. Паја Маринковић приметио је знаке незадовољства код глумаца, како пише Лука Дотлић, па је упутио депешу управитељу Ђорђевићу молећи га да затражи од трупе више реда, рада и дисциплине. Управитељ је зато био много тактичнији, па је упутио поруку глумцима која их је толико дирнула да су свом вољеном Фотеру послали захвалницу и обећали да ће бити још бољи.

Тако се дефицитом, али и великим ентузијазмом завршило прво гостовање Српског народног позоришта у Сремској Митровици.

Н.Ј.