Трупа Српског народног позоришта је у лето 1864. завршила гостовање у Сремској Митровици са дефицитом од 60 форинти који је надокнадио Одбор из Новог Сада, пославши новац Паји Маринковићу, глумцу задуженом као предводник трупе. Један од чланова Одбора продао је даске које су глумци купили и користили у Митровици за позорницу, па је и то допринело смањењу дуга.
Долазак трупе у Винковце је, како пише Лука Дотлић био повезан са једном незгодом. Наиме, Јован Ђорђевић је глумцима путне исправе послао са три дана закашњења, па је мало фалило да им извођење представа у Винковцима буде забрањено. Паја Маринковић је морао да оде до оберстлајтнанта и с војним властима се споразуме да ако у представама устребају војни музичару, свирају сваки за по 40 новчића. Тако им је „прогледано кроз прсте“ што су исправе касниле.
У Винковцима је трупа Српског наорндог позоришта примљена с одушевљењем. Маринковић је редовно слао извештаје фотеру Ђорђевићу и писао је да такво одушевљење публике на гостовањима не памти, као и велику предусретљивост и поштовање које им указује тамошње грађанство. Паја Маринковић је још писао да им се неколико Немаца и „Шокаца“ обратило да желе од њих да уче српски језик и то да плаћају!
Глумци су били примљени на конак јако лепо у грађанским кућама. Тамо нису плаћали, већ су били третирани као драги гости. Лука Дотлић наводи да се Паја Маринковић , поред свега овог секирао да неко неки изгред не направи. Очигледно је трупу третирао као децу, стално је саветовао, придиковао и упозоравао да се лепо понашају.
Прва одиграна предсатва у Винковцима била је Стеријин Милош Обилић, 4. јула 1864. године. Позориште је до 28. јула, одиграло са огромним успехом чак шеснаест представа. Зарадили су 881 форинту и 68 новчића. Између осталих представа, позориште је приказало Јакшићеву Сеобу Србаља и Шилерову Сплетку и љубав. Као публика примећени су гроф Кун и велики жупан Кушевић из Вуковара. Генерал војне области је после сваке виђене представе слао свог капетана у кафану да поздрави Пају Маринковића и изрази му његово задовољство. „Здраво се добро представљало“, писао је Маринковић управнику Јовану Ђорђевићу. Писао је да су представе више посећивала „браћа римске вере“ и Немци, јер је Срба у Винковцима било мало.
Наше глумице су угледне госпође из Винковаца свакодневно позивале на „фајф о клок ти“. Гошћење је започела госпођа супруга Паје Ђорђевића, члана Месног позоришног одбора.
Упркос свему овоме, Паја Маринковић није био без брига. Највећи и најпознатији глумац, Лаза Телечки још је био болестан, Јованка Кирковић се чекала да дође из Ирига, Милка Гргурова такође још није стигла, а Коларовићка коју је Милка требало да замени је изгледала као „буренце“. Још мало, од поодмакле трудноће ни не би могла да игра. Милка је стигла 19. јула и имала велики успех у Бановој Мејрими.Телечки је оздравио за неких десетак дана. Али дисциплаина није била поштована када су у питању певачке пробе, долазило их је тек по који. Димитрије Коларовић је чак ухваћен да је отишао у лов у време певачке пробе! Паја Маринковић је сазнао да се наш глумац Милан Петровић у Винковцима прекомерно задужио, па је морао да их исплати како никаквог дуга не би остало пред одлазак из града. Сви ови прекршаји су касније у Новом Саду „каштиговани“, наравно новчано.
Гостовање у Виквоцима је, упркос свему, запамћено као једно од најуспешнијих, а Српско народно позориште остало је у најлепшем сећању публици и грађанству Винковаца.
Н.Ј.