Истог оног лета, 1864. године, када су гостовали у Сремској Митровици, па у Винковцима, глумци Српског народног позоришта спремали су се и за гостовање у Славонском Броду где их је публика са великим нестрпљењем очекивала.

Тридесетог јула су спаковани сви реквизити, костими, сценографије, сав пртљаг који су глумци имали са собом и експедован за Славонски Брод. Трупа је кренула сутрадан, колима иако кола нису била свима по вољи, неводно је Коларовић гунђао, а и иначе је био познат по томе што му увек треба „нешто екстра“.

Путовало се два дана. Време је за јулске дане било необично хладно и ветровито. Сматрало се да су глумци посебно осетљиви, па је онај који је био задужен да буде вођа пута, увек стрепео ко ће се посвађати и који ће се инцидент догодити. Наводно, да се један од глумаца замерио са једним мештанином Брода који им је изнајмљивао собе. То су биле посебно осетљиве и непријатне теме, које је управник Јован Ђорђевић највише мрзео и најмање толерисао, јер се тако урушавао углед позоришта. А то се ни по коју цену није смело догађати. Канцеларија Паје Маринковића задуженог за ред и рад као и многе глумачке собе, биле су смештене у истој кући у којој је била и пивара, на ободу града. Паја Маринковић се по доласку растрчао прво да уговори музичаре који ће свирати у представама, договорио је хонорар од три форинте по представи. Затим је требало обићи угледне глађане међу којима је била и госпођа Лацковић, супруга члана Месног позоришног одбора. Такође је сређено да се у случају лошег времена , представе одржавају у градском театру.

Српско народно позориште је у Славонском Броду гостовало од  2. августа до 1. септембра. Приказано је деветнаест представа. Зарадило се 871 форинта и 19 новчића. На представу Мејрима која је била најпосећенија, дошло је публике из целе Босне. Добро су биле посећене још и представе Немања од Суботића, Јакшићева Сеоба Србаља и Стеријина Смрт Стефана Дечанског. Најгоре је прошао Змајев Шаран и Коцебуов Заручник и невеста у једној особи.

Само је од Мејриме зарађено 116 форинти и 58 новчића.

Морало се због невремена, ипак играти у градском позоришту, што је за глумце било само боље као простор, горе по томе што су се после представа по блату враћали у зграду  пиваре. Негативна страна играња у градском позоришту је била још у томе што сала није могла да прими онолико публике колико и на отвореном, па је бројна публика остала напољу. Ипак, аплаузи су били толико снажни, да се тапшало и после сваког чина, а ако је у представи било песме, глумци су морали да је понављају и по неколико пута. Грађани Славонског Брода су били толико задовољни, да је Пају Маринковића позвао на пријем и сам градоначелник Котарс. Котарс је похвалио трупу и рекао да су бољи него трупа из Загреба, иако је он сам био Хрват.

Нису се, нажалост, могле избећи и незгоде. Лаза Телечки, Рашићка и Крестић су се разболели од грознице, око Драге Данкулове стално је облетао неки поштар,а Ђура Рајковић је желео да пређе у Загреб. Муке Паји Маринковићу стварале су и породице глумаца које су долазиле и одлазиле, а нико није могао глумцима још и то да ускрати. Тешко је било око организовања превоза, око изнајмљивања станова.

На Велику Госпојину глумци су појали у цркви, на опште задовољство грађана.

Глумац Стјепан Андријевић придружио се трупи баш у Броду, што је значило велико појачање.

Трупа је после Славонског Брода прирпемала гостовање у Градишки.

Тако је и било, у Градишку је трупа Срског народног позоришта отпутовала 7. септембра 1864. године где је као прву представу одиграла Стеријиног Милоша Обилића.

Н.Ј.