У листу „Позориште“ из 1879. године, број 21, наишли смо на једну од најчуднијих бележака везаних за наше глумце.
Наиме, Јосиф Бунић, глумац Српског народног позоришта од 1. августа 1869. године до 1. јуна 1877. године, и не само глумац, већ и позоришни техничар, „театермајстор“ и иноватор што је посебно било значајно у оно време, отиснуо се у свет и направио необичну каријеру.
Бунић је у Српском народном позоришту био комичар, осредњег квалитета, имитатор, не без талента, али пре свега генијалан позоришни мајстор који је био у стању да нађе решење за сваки технички проблем и реши техничко извођење било ког сценског ефекта. Био је позоришни стројилац и цртач.
Јосиф Бунић се упркос томе у позоришту лоше осећао, никада није био у првом плану, већ један од оних глумаца који како данас кажемо „носи тацне“.
„Наш скромни Бунић, до преклане члан наше позоришне дружине, који је као стројилац на нашој позориници грмео, ведрио и облачио, слави се сада по туђем свету као мимичар и приказивач мајмунских улога“, пише у „Позоришту“! „И маска и кретање и цео изглед му тако вара, да човек мисли да види правог мајмуна чимпанза“.
Јосиф Бунић је незадовољан у Новом Саду прво отишао у Беч, затим у Немачку. У иностранству се представљао као Џон Џексон. Прославио се играјући у комаду „Мајмун и младожења“ Јохана Нестроја, 1879. године.
Мајмунске улоге нису биле у то доба реткост. Играле су се тако што је глумац трчао четвороношке, чинио мајмунске покрете и крике. Не ретко се глумац који игра мајмунске улоге могао тако повредити и угрувати, што се догодило и нашем Јосифу Бунићу. Ове улоге су биле вратоломне и такорећи актробатске. У једном писму пријатељу, Бунић је писао колико му је жао што није у Новом Саду, међу својим српским светом и пријатељима.
Али има нешто значајније о овом позоришном човеку у правом смислу.
Лист „Браник“ из Новог Сада, 1888. године објавио је занимљив чланак о Јосифу Бунићу. Повод је била иновација, није претерано рећи значајна за историју позоришта. Бунић односно Џексон се из Беча преселио у Немачку 1880. године. Године 1887. овај изузетни човек је изумео бински механизам, минијатурну макету позорнице са свим потребним техничким елементима на неколико спратова, са посебним механизмом за најразноврсније ефекте на сцени. Ту минијатурну макету Бунић је излагао по градовима Аустрије, Немачке, Холандије и Белгије, а 1894. године, макета је изложена и у сали хотела „Код краљице Јелисавете“ у Новом Саду.
На овој макети, моделу савршеног позоришта, Бунић је радио читавих шест година. Макета је приказивала позориницу у двадесет пута смањеном облику. Тако бар пише „Браник“, иако је вероватно била реч о много већем умањењу. „Фасада је изведена у ренесанском стилу и врло је лепо украшена, те чини на човека веома пријатан утисак. Кад ступимо на позорницу наиђемо прво на гвоздену завесу која се нарочитом машином спушта и подиже. С тим је у свези и сигнал за ларму. Затим долази главна завеса и завесе за међучинове које се такођер стројевима, машинама брзо покрећу. Десно и лево су разне кулисе које се на шинама и ваљцима крећу, те их може једна особа помицати и размештати. Муњевитом брзном могу се том справом изводити промене на отвореној позорници. На поду је било седамнаест увала које служе за спуштање и исчезавање. Било је и седам машина за летење“, писало је у „Бранику“. О свему овоме писали су и бројни часописи широм Европе и то као о Бунић-Џексоновом ремек делу.
Јосиф Бунић је радио и на ентеријеру новоизграђеног Дунђесковог позоришта. Како се наводи у Енциклопедији Српског народног позоришта, ауторство овог дела је себи приписао у потпуности Бунићев сарадник, сликар из Будимпеште, Шпанкрафт.
Неке је чудне среће био наш несрећни Јосиф Бунић алијас Џон Џексон.
Н.Ј.