У лето 1865. године, трупа Српког народног позоришта први пут је гостовала ван српског или хрватског говорног подручја. Било је то у Араду. Ово гостовање је изузетно важно, јер је реч о афирмацији позоришта ван своје средине. Била је то истовремено и прилика да се први пут измере уметнички домети. У Араду је тада било мало Срба, али је град био културни центар богате позоришне традиције на мађарском и немачком језику. У шездесетим годинама деветнаестог века долазак младе трупе Српског народног позоришта био је пре свега значајан политички потез, али како наводи Божидар Ковачек који у књизи Талија и Клио пише о овом гостовању, била је реч и о веома храбром потезу.
Шездесете године деветнаестог века су такође биле године сарадње и изузетно добрих односа између Мађара и Срба који су имали заједничког непријатеља, а то је била апсолутистичка власт из Беча. Јован Ђорђевић, управник Српског народног позоришта, велики визионар, знао је да је гостовање у Араду важно и као уметнички и као политички гест.
Представе су дочекане боље него што се очекивало. И немачка и мађарска штампа хвалила је српске гумце и за глумачка и певачка остварења. Арадски листови су и пред сам долазак трупе позивали становништво на ванредан културни догађај.
Српско народно позориште у Араду је гостовало са једанаест представа. Прва приказана представа био је Милош Обилић Јована Стерије Поповића. „Глумци играју са ватром која извире из најдубљих осећања и са самосвесним одушевљењем“, написао је један критичар после одигране представе. Сви млади глумци тадашње трупе су били лепе појаве, добро увежбани, дивних гласова и са првокласном гардеробом, мислило се овде на костиме који су очигледно остављали врло важан утисак. Посебно је публику дирнула дикција наших глумаца и рецитовање са „правим племенитим патосом“. Критичари су посебно похвалили игру глумца Николе Недељковића, Павла Маринковића, Стјепана Андријевића а нарочито Љубице Коларовић. Коларовићка је похваљена као глумица пуна љупкости, елегантна и достојанствена, са симпатичним и милозвучним гласом. Значајно је било управо то што је мађарска и немачка штампа на гостовању у Араду посебну пажњу посветила глумцима и самом извођењу дела, док се у Новом Саду најчешће писало о делу и његовим литерарним вредностима, а јако ретко о самим глумцима и њиховом раду. Овакво писање страних критичара је код наших младих глумаца изазвало посебно одушевљење. Глумице су биле похваљене за улоге у представи Мејрима Матије Бана, посебно Милка Гргурова, Коларовићка, госпођица Брнчић и Софија Поповић.
Трупа Српског наордног позоришта је у Араду одиграла и неколико мађарских комада. Један од њих била је Сигетијева комедија Вампир и чизмар за коју су глумци такође били посебно похваљени у мађарској штампи.
Оберњиков Ђурађ Бранковић је за трупу Српског наордног позоришта био кец у рукаву. Данас бисмо то звали хит представа. И заиста и публика и критика реаговала је само похвално и млада трупа је доживела овације и хвалоспеве. Посебно је био значајан напис у једном мађарском листу са којим су се глумци вратили кући, напис у ком се говори о управнику, „фотеру“ Јовану Ђорђевићу: „Родољуб образована духа и пријатељ уметности, ретко способан и тактичан директор многозаслужне ревности и брижности. Сви мађарски управници од њега треба да уче како се пуним срцем и душом посвећује унапређењу позоришне уметности“.
Н.Ј.