Од 1861. године до 1870. Хрватско земаљско казалиште и новосадско Позориште активно су сарађивали. О овој сарадњи која је била изузетно значајна и за једно и за друго тек основано позориште, постоје бројни архивски списи.

Лука Дотлић нас обавештава да је Алберт Штрига, истакнути омладинац Илирског покрета и истовремено један од првих хрватских школованих оперских певача, упутио писмо секретару Матице српске и уреднику Летописа Антонију Хаџићу, које историјски представља прву везу између војвођанских и загребачких културних радника. Све се ово догађа тик пред оснивање Хрватског народног казалишта и Српског народног позоришта, 1860. године.

После овог првог документа, везе између два, сада већ основана позоришта, одржавали су Јован Суботић и Јован Ђорђевић. Јован Суботић именован је 1860. године за члана Казалишног одбора у Загребу. Године 1863. Суботић је постао и председник овог одбора. Суботић је на овој функцији био три године. Сматра се да је дао оставку у Казалишном одбору јер је добио отказ у државној служби пошто је посетио Свесловенску етнографску изложбу у Москви. После овога, Јован Суботић долази у Нови Сад где је радио као адвокат и политичар.

Дакле, најзначајнија сарадња између Хрватског земаљског казалишта и Српског народног позоришта догађала се док је председник Казалишног одбора био Јован Суботић, посебно што је Суботић у Загребу био изузетно популаран и као драмски писац.

Значај сталног контакта између Јована Суботића и Јована Ђорђевића огледао се у томе да су два позоришна радника један другога порджавали, сарађивали и учили један од другог, размењујући идеје и искуства. Основана су изузетно значајна два позоришта, требало их је подићи на ноге, требало је стећи углед и одржати тај углед, а истовремено створити квалитет и ниво који је могао да се пореди са другим националним театрима у Европи. Оно основно, без чега нема националног театра је креирање дугорочног репертоара којим се не само привлачи публика, већ се пре свега одржава статус и води брига о младим глумачким ансамблима који су могли само да се постепено развијају у јаке и поуздане трупе. Тако је Суботић послао Ђорђевићу, 1864, године „Штатут“ и „Шпецијалне напутке“ које је израдио Казалишни одбор, нарочито му скрећући пажњу на „уређење реперторије годишње“.

Суботић је Ђорђевићу у писму послатом заједно са статутом нагласио да је важно да посао управитеља не отежава увођење новитета, а да се тако и квари публика. „Ми у том погледу треба да се угледамо на старе Грке а не на данашње Французе“, писао је Суботић.

У првим годинама постојања и Хрватског народног казалишта као и Српског народног позоришта, драмска дела се нису штампала, већ су их позоришта добијала у рукопису, да ли оригинал или превод. Право на извођење имало је баш то позориште које је поседовало оригинал. Не можемо ни да замислимо шта је за оба позоришта значила сарадња на основу које су могли једно од другог да добију било који оригинал или превод. Године 1863. Српском народном позоришту је из Загреба стигао списак свих комада које поседују уз напомену да ће  бити послато шта год пожеле. Наредне године је наше позориште послало у Загреб списак својих комада, за узврат.

Друга велика сарадња огледала се у размени глумаца. Најчешће се она одвијала уз сагласност и Суботића и Ђорђевића, али има и случајева када су обојица ове преласке покушавали да спрече. Српско народно позориште је велики губитак доживело када су у Загреб прешли Димитрије Ружић, Драгиња Ружић, Димитрије Коларовић и Љубица Коларовић, што је био резултат сукоба са управником Ђорђевићем. На срећу и по њих и по позориште, Јован Ђорђевић им је опростио и примио их назад после две сезоне.

Најпознатији загребачки глумац који је прешао код нас, на велико задовољство и Ђорђевића и ансамбла, био је Стјепан Андријевић. Ипак, то се није допало глумцу Петру Видаковићу који је сматрао да је доласком Андријевића угрожен његов репертоар. Сукоб се завршио тако да је управитељ Јован Ђорђевић отпустио Петра Видаковића.

Н.Ј.