Глумац Димитрије Ружић неоспорно спада у великане српског глумишта. Ружић је, поред Пере Добриновића највише хваљен глумац нашег позоришта. Неки историчари српског позоришта сматрају да је хваљен и више од Пере. Био је такорећи недодирљив. Један критичар га је назвао „миропомазаником трагичне музе“. Владао је Димитрије Ружић суверено српком сценом целих пола века и исто толико дуго био један од главних носилаца уметничког живота Српског народног позоришта.
У Позоришту број 54 из 1886. пише се о Ружићу, не само о глумцу и његовом раду већ о Ружићу као уметнику са најлепшим људским квалитетима; као о поштеном и племенитом човеку, вољеном и цењеном, као о узорном супругу који је своју седам година старију супругу, Драгињу неизмерно волео, а њену смрт никад преболео. Био је и велики родољуб и један од оних који су први почели да размишљају о оснивању Српског народног позоришта. Пише још и да је био „тачан и савестан до самопрегарања“. А Димитрије Ружић није био само глумац, већ и редитељ и управник нашег позоришта.
У Српско народно позориште су многи глумци долазили, али такође и одлазили. Ружић је спадао у оне најверније и увек спремне на самоодрицање.
Млади Димитрије Ружић је брзо напредовао, прво због свог великог талента, али такође и захваљујући добрим учитељима, Јовану Ђорђевићу и Антонију Хаџићу. У Загребу му је педагог био Јосип Фрајденрајх, а у Београду Алекса Бачвански. Имао је прилике млади Ружић да борави и у Бечу где је гледао највеће глумце тога доба, Мајскнера, Сонентала, Левинског. Било је то 1868. године када је Позоришни одсек послао Димитрија и Драгињу Ружић и Лазу Телечког на усавршавање у Беч. Зашто баш ове године? Па, зато што је пола трупе тада са Јованом Ђорђевићем отишло у Београд да помогне новооснованом Народном позоришту, док су Ружићи остали верни матици и отада били стубови Српког народног позоришта. Димитрије је, као и његова жена, буквално играо све, трагичне и комичне улоге, носио је репертоар, једном речју.
Критика је према глумачком изразу Димитрија Ружића била више него ласкава. Постао је он оличење и парадигма глумачке уметности, а публика га је дочекивала и испраћала френетично. Посебно је била издвојена и запамћена његова улога Краља Лира, а затим Ђурђа Бранковића и Југа Богдана. Неки од критичара су сасвим били сигурни у то да би Ружић био понос и великих европских позорница.
Када је прослављана педесетогодишњица уметничог рада Димитрија Ружића, а било је то 24. априла 1910. године, у листу Браник је писало да је Ружићева прослава светковина целог српског народа и Српског народног позоришта. „На величанственом банкету скупио се цвет српске интелигенције са свих крајева, те је тај банкет био сјајна манифрестација српске свести и српског признања.“
Био је Димитрије Ружић један од оних ретких глумаца који је у Српском народном позоришту провео цео свој дуги живот.
Димитрије Ружић је од 1878. године почео и да режира, 1895. постао је и главни редитељ куће. Од 1879. до 1903. године, с малим прекидима, био је више активни него почасни управник Позоришта. 1901. године је молио да буде пензионисан (рођен је 1841. године), али главна скупштина Друштва то није прихватила. Ружић је остао управник, глумац и редитељ до доласка Нушића коме је предао дужност и одахнуо, да би се вратио 1905. године. Антоније Хаџић је писао да је Ружић био вредан управник, савестан, поштен и да је увек бринуо да се Позориште „одржи на уметичкој висини.“
Димитрије Ружић је играо до 1912. године, последње године свог живота. На гостовању у Сарајеву, баш те 1912, где је играо Максима Црнојевића, критика је писала да је Максима Ружић одиграо са таквим младалачким одушевљењем и задивљујућом уметничком снагом.
Димитрије Ружић је тада био скоро слеп, малаксао и већ тешко болестан…
Н.Ј.