Охридска легенда, једини балет Стевана Христића, чији је либрето заснован на грађи бајке и легенде, говори о времену робовања под Турцима. Пред нама је народна легенда о девојци, турској робињи, која се чудесно спасава, претварајући се у голубицу и тако лети у слободу.
Музика и кореографија у основи имају фолклорне елементе и узоре са подручја Северне Македоније, као и других балканских народа, приказаних, у другом чину, Румунском, Бугарском и Грчком игром.
У два чина и четири слике биће играна народна прича у својој лепоти и једноставности и са срећним завршетком за млади љубавни пар (Биљана и Марко). Класичним балетским изразом и игром у иреалном свету језерских вила, русалки и звезде Данице које помажу Марку у потрази за отетом Биљаном, затим соло играма у балетском дивертисману, плесом робиња турског султана, доласком Марка, наоружаног чаробним мачем, сечом страже и јаничара, чудесним претварањем Биљане у голубицу, све до повратка у родно село и тренутка када се обнавља живот после зулума освајача и ослобођења робља, све то доприноси изворности, искрености и непосредности балетског дела овог поднебља.
У подели су прваци, солисти и ансамбл Балета, уз учешће Хора и Оркестра Опере СНП-а.
Кореограф и редитељ је Владимир Логунов, диригент је Александар Којић.
Сценограф Саша Сенковић, костимограф Мирјана Стојановић Маурич, дизајнер светла Марко Радановић.
Христићева Легенда
По стилу, Христић се једним делом свог опуса налази у оквирима космполитског, импресионистичког и позноромантичарског, што је резултат његове привржености француским и италијанским композиторима и опчињености Дубровником Иве Војновића и Јована Дучића, за чији је Дубровачки реквијем написао музику. Импресионизам и касни романтизам основа су и оном другом и коначно доминантном делу Христићевог стварања, области музичког национализма, на коју је указала музика Чучук Стане, а дефинитивни печат дала Охридска легенда, први српски и у неким елементима непревазиђени национални балет и у ширим европским оквирима. Прва, једночина верзија Легенде изведена је 5. IV 1933 (кореограф и главна женска улога Нина Кирсанова); друга, четворочина верзија приказана је 28. XI 1947, такође у београдском НП (кореограф Маргарита Фроман), а гостовала је и у Единбургу 1951. Овај балет извођен је на свим југословенским сценама, па је и у СНП-у у Новом Саду имао неколико премијера: 1951, 1953, 1961. и 1981.
Постављан је и у иностранству: у Москви (1958), а касније у Плзењу (Чешка) и у Битому (Пољска) и свугде га је у својству диригента пратио и његов творац. Значај овог балета је вишеструк: осим музичког и кореографски – у смислу спајања балетске технике и лексике народних игара са Балкана. Писац сценарија/либрета прве верзије је њен инспиратор – балетмајстор београдског Народног позоришта Александар Фортунато, а друге верзије сaм композитор.
Надежда Мосусова, Из Енциклопедије СНП