О овој теми је доста опширно писао професор Петар Марјановић. Није само у питању историјски куриозитет, већ прилично компликован приступ преводима и игрању страног репертоара, као и сналажење у околностима недостатка домаћих драмских текстова.

Посрбе су на самом почетку постојања позоришта звали „удесбе за позорницу“, а оне су се састојале не само од класичног штриховања или скраћивања драмског текста, већ и од превода страних имена на српски, па је тако сваки Жорж постајао Ђорђе, а Хамлет, иако је остајао Хамлет, прилично се чудно изражавао; треба да се само сетимо превода Лазе Костића. Елем, у посрбама се комад на неки начин прилагођавао нашој средини, понекад су се избацивали читави чинови, радња се такође могла мало изменити, а посебно се поједностављивао текст, јер нешколовани или једва школовани глумци, нису могли да га савладају онаквог какав је био у оригиналу, а богами и публика није против овог поступка имала ништа против. Претпостављамо да су људи школовани у Бечу и Паризу тешко ово подносили, али они су ипак били мањина тадашње публике. Не заборавимо да је позориште играло представе по свим крајевима Аустроугарске у којима су живели Срби и Хрвати, па су то често била и села.

Посрбе су чиниле готово половину репертоара Српског народног позоришта, посебно у првим годинама рада позоришта. Ове посрбе и прераде радили су пре свега Јован Ђорђевић и Антоније Хаџић. Понекад су оне биле и претеране, а о томе сведочи запажање Лазе Костића који се обратио свом интимном пријатељу Антонију Хаџићу: „Антоније, име моје, шта учини од свога имена! Зар ти не беше жао онако га изодрезивати, онако почивутити свог имењака? Ал‘ ипак ти хвала! Ти си то с крвавим срцем учинио, само да угодиш, нама , гледаоцима!“ Лаза се није либио речи које употребљава, па је тако накрпио „удесбу“ свога друга Тоне у листу Позориште, број 44 из 1872. године, поводом извођења Шекспировог Млетачког трговца  у ком је фалио читав чин.

Од великих избацивања текста, горе је било дописивање. Из позоришних рецензија тога времена сазнајемо да су ова дописивања била крајње неконтролисана. Критичар Матице је замерио што Драгиња Ружић усред комада Он и она Карла Нереја, у ком се радња одвија у Мадриду, пева песму Где је станак мој!

Лаза Костић је поводом представе Укроћена горопад писао да су убацили бачванску песму коју пева Петрукио. Лаза се руга, па каже да је Петрукио много путовао па је ваљда стигао и у Бачку и открио нам какве су песме Бачкуље певале у петнаестоме веку.

Један од примера преко ког можемо разумети како су се посрбе реализовале је Молијеров Грађанин племић ког је превео, илити посрбио, Јован Ристић Бечкеречанин и објавио у листу Даница 1861. године. Овај комад је наравно игран у нашем позоришту и то не са мало успеха, а каламбури су имали шарма као да их је сам Стерија писао. Прво комад се звао Бонтонирани ћифта, што је Јован Ђорђевић прекрстио у Помодар. Пет чинова Молијеровог дела постало је весела игра у два чина. Сви Молијерови ликови добили су српска имена, па је тако Господин Журден постао Јова Абаџић и Аћим Лолић. Од једног, направио је несрећни Ристић, два лика. Журденова жена постала је Јевра, а њихова ћерка Лисил, Маца. Учитељ филозофије се зове Нестор Надрикњигић!

Лаза Телечки је посрбио два Молијерова комада, али користећи немачки текст јер француски није знао. Био је то Силом болесник у ком је Арган постао Аврам Пипавић, Господин Пиргон Туњавић, а господин Банфоа Поштеновић. Телечки је такође истом методом „превео“ Скапенове подвале које је назвао Сплеткашевић. Напуљ је постао Земун а чак се и наздрављало Црногорцима у Србији!

Највеће посрбе а истовремено и најмање оштећени комади били су комади мађарских писаца. Они су се лако прилагођавали овдашњим приликама, па су се немилосрдно посрбљивали и имена и догађаји и места. Ту је било и певања и играња препознатљивог народима у Аустроугарској, те су овим комадима „убијане две муве“: публика их је обожавала, а власти биле задовољне.

Н.Ј.