На самим почецима рада нашег позоришта, сценографија и костимографија нису постојале као посебне уметничке дисциплине.
У исто време али и раније, у Европи су постојали сликари кулиса који су били мајстори перспективе и сликали су кулисе и рикванде чинећи од њих улицу или трг или село. За класичне комаде знало се да је с леве стране башта палате, а са десне двориште. И дан данас позоришни уметници у Француској радећи мизансцен не употребљавају термине лево и десно, већ башта, двориште.
Овакво осликавање и покушај дочаравања треће димензије перспективом, заоставштина је барока и италијанске позорнице кутије.
Што се осветљења тиче, било је оно врло скромно, светлост свећа лојаница и уљеница је било слабо, па је неки осликани декор у тој полутами деловао још скромније. Прво плинско осветљење на територије где су гостовали наши гумци, добило је Хрватско народно казалиште у Загребу 1864. године и било је то право чудо.
Српско народно позориште, посебно док није добило зграду, користи скроман и најнужнији декор. Осликан и копиран из Пеште где се готов осликан декор могао и купити. Овај је декор опет, копиран из већих и угледнијих позоришта Аустрије и Немачке.
О ситуацији везаној за декор, костиме и све остале потребе инсценације, највише можемо сазнати из коресподенције између Јована Ђорђевића, Антонија Хаџића и Лазе Костића. Одлазили су често у Будим и Пешту и добављали разне потребне ствари за инсценације и често готове костиме. Лаза Костић се затекао у Пешти када су стављени на лицитацију костими чувеног мађарског глумца Ђерђа Молнара. Одмах је послао телеграм Јовану Ђорђевићу тражећи даља упутства. Ђорђевић из неких разлога није одговорио одмах. Зато је када су прошла четири дана, Лаза упутио телеграм следеће садржине: „Дражајши мој фотеру! Да сте ми одговорили дан пре, могли сте добити три кавалерска костима из средњег века са спазом, два костима млетачког дужда и једног нобила, све за 68 форинти и 6 новчића. Но, јел да се једите?“…
Из једног Ђорђевићевог писма Тони Хаџићу јасно се види шта је нашима недостајало и за шта није било другог лека, до доносити из Пеште. Писмо гласи: „Кад дођете донесите нам шминке у штанглама и проучите како се тамо молују. Овде смо слаби у том врло, не знамо се маскирати.“ Из Пеште и Будима су се добављале браде и бркови и носеви разних врста… са наочарима или без.
Како је позориште имало врло ограничена средства, организоване су, посебно на почетку рада, акције сакупљања гардеробе и украса од имућнијих грађана. Богате Новосађанке су с поносом поклањале своју гардеробу и накит, а о овоме је писао Димитрије Ружић у својим успоменама.
У септебру 1863. године Сомборска дилетантска дружина је поклонила свој фундус Српском народном позоришту у вредности од 1600 форинти. Исте године, гардеробу су поклонили и вршачки дилетанти, а њихови костими су вредновани на око чак 3000 форинти.
Тако је полако Српско народно позориште стицало свој фундус декора и костима.
Н.Ј.