Подела улога је и дан-данас један од најделикатнијих послова и за редитеље као и за директоре Драме. Ту се показује познавање драматургије, познавање епохе, познавање глумачких врлина и мана, препознавање талената, разумевање редитељског концепта, а посебно брига за развој ансамбла. И сигурно нисмо све набројали. Подела улога, то знају сви редитељи, је пола урађеног посла. У идеалним ситуацијама репертоарских позоришта као што је наше, мада треба признати да би тешко такав период пронашли у прошлости , у подели улога учествује редитељ представе, стални редитељ куће који би требало да представу касније чува и одржава и директор Драме.
Јован Ђорђевић, човек изразито наглашеног „позоришног нерва“, ерудита и сасвим сигурно и добар психолог радио је поделе улога лично, када је Српско народно позориште основано, разумевајући да тај посао мора да ради неко ко глумцима представља ауторитет својим знањем, неко ко их бескрајно поштује и истовремено неко ко за мисију има развој позоришта, а најважније за тај развој био је управо развој глумачког ансамбла, у сваком смислу.
Божидар Ковачек аутор докторске дисертације о Јовану Ђорђевићу, за разлику од старијих генерација театролога који су волели да улепшају ситуацију, пише: „Глумачка трупа била је скуп некултивисаних људи који нису били у стању да се у условима тешког, материјално слабо обезбеђеног скитничког живота солидаришу један с другим у дугом заједничком животу. Сталне сеобе учиниле су их херметизованим колективом у коме су наглашеније личне суревњивости и сукоби добијали обим скандала. Осетљивост на сценске успехе и неуспехе често се претварала у завист, потенцијални извор свих сукоба у Позоришту. Ђорђевић је морао да обуздава нездраве амбиције, да посредује у међусобним сукобима, да се брине о угледу трупе код публике. Добар глас чланова Српског народног позоришта успео је да успостави и сачува, што није било лако у трупи у којој је било људи склоних пићу, картама, кавгама и неразумном трошењу зараде, код којих је уљудност још увек бела врана.“
Застаје дах од ових речи, али су оне највероватније најтачније одсликавале ондашњу реалност.
Јован Ђорђевић је улоге делио и када су глумци били у Новом Саду и када су били на гостовањима. То знамо по писмима која су сачувана. Постоји запис да је Лаза Телечки предлагао поделе улога, али да је ове предлоге Ђорђевић увек преправљао или правио потпуно другачију поделу. Професор Марјановић пише да је Јован Ђорђевић био врло тактичан, посебно у деликатнијим ситуацијама и наводи као пример Јозефину Андрејевић, супругу Стјепана Андрејевића који је током три сезоне био наш члан. Јозефина није била чланица Позоришта, али је увек била ту уз мужа. Изузетно образована и врло заинтересована да помогне у сваком погледу, а као бивши члан загребачког казалишта, очикивала је и улогу. Фотер је изгледа мајсторски одиграо улогу управника, дао је Јозефини улогу да научи знајући да јој неће дати да је игра, а посебно знајући да јој се неће ни допасти. Испоставило се да Јозефина не разликује „ћ“ и „ч“, а и да слабо влада српским језиком. Тако је примио писмо у ком она сама каже да је „поћетница“ и да је искуство „ући“ да рола није за њу…
У Српском народном позоришту је као и у свим европским театрима тога доба владао закон фахова. Знало се ко шта игра и глумци су се усавршавали у оквиру свог фаха. Добра страна овог система била је у томе да су поједини глумци постајали виртуози свог заната, а лоша та која је спутавала велике таленте. О деликатном положају Јована Ђорђевића говори и један допис потписан не његовим иницијалима, а за који се поуздано установило да га је управо он писао, у ком говори о сваком глумцу Српског народног позоришта, појединачно, штуро, оштро и тачно, шта ко може, а шта не може.
Ипак, фотер допис није потписао.
Н.Ј.