Рођен 1957. године у Насауду (Трансилванија, Румунија). Школовао се на Балетској академији, „Октавијан Строја“ у Клужу, где је дипломирао на Одсеку за кореографију 1976. Дебитовао је 1978. у балету Жизела (па-де-де). Као солиста је наступао у Националном театру опере и балета „Олег Дановски“ у Констанци од 1979, Опери у Дрездену и у Ђеру од 1986, поново у Констанци од 1990. до 1996. Остварио је улоге у балетима Лабудово језеро, Жизела, Дон Кихот, Успавана лепотица, Франческа да Римини, Крцко Орашчић, Кармен, Ромео и Јулија, Корсар, Спартак… Добитник је многих награда, од којих се истичу: II награда на италијанском Верчели интернационалном такмичењу (председник жирија Галина Уљанова, 1982) и I награда на Националном такмичењу Источне Немачке (Десау, 1987). Прву кореографију Рапсодија у плавом Џ. Гершвина радио је у Констанци 1994, где је, две године касније, ангажован и као шеф балета. У сезони 1997/98. био је балетмајстор и кореограф на балетској академији „Изабела Сиска“ (Косенца, Италија). Радио је као уметнички директор балета театра „Олег Дановски“, Клуж (1999-2008). Прелази у Државни театар у Констанци, где је као кореограф радио до 2014. Кореографисао је класичне целовечерње балете, неокласичне балете, отворен је према различитим плесним изразима, посебно експресији и њеном значењу за такву врсту позоришне уметности. Од најзначајнијих остварења издвајају се: Земља осмеха и Грофица Марица (Либек, 2002); Живот и патња Публија Овидија Наза (Фрајбург, 2006); у Клужу: Пинокио (2001), Пепељуга (2007); у Констанци: Успавана лепотица (2003), Петар Пан (2011), Крцко Орашчић (2012); Сарасате (Букурешт, 2012); Одушевљење Буенос Ајресом (Питешти, 2018); Кармен свита (Ланџоу, Кина, 2015). Држао је тромесечни мастер клас класичног балета на Институту за уметничку игру, Београд, 2017. У Балету СНП-а је био ангажован као балетски педагог, 2016/17.
Реч кореографа поводом премијере балета Враголанка:
Враголанка, дело испуњено животом
Лоше чувана девојка је само један од наслова под којим се овај балет изводио више од 230 година. Његову кореографију је било тешко „очувати“, јер је музика наметала многобројне начине изражавања. Зато сам настојао да ово дело испуним животом у сваком погледу. У појединим тренуцима било је веома тешко, али, временом сам продрео у дубину његове структуре и покушао да створим кореографију која је мени својствена. Моје кореографско писмо је у основи такво да буде лако читљиво за публику и да су покрети играча смислени, чему су ме учили Олег Дановски и Џон Нојмајер. Све ликове желим да прикажем као слободне, јер се млади, Лиза, Колен и Ален, опиру Симонином и Томасовом инсистирању на послушности. Лиза није „лоше чувана девојка“ нити је Колен само сиромашни младић. Они желе да сами и слободно изграде свој свет у времену не само после Француске револуције, него уопште револуције – те покретачке снаге друштвених промена. Покушаћу да „ухватим“ тренутке који су се одвијали у позадини да бих изразио навике и понашања мештана, али и њихов сан o идеалном свету, преточен у плес Фани Елслер (балерина која је наступила у Враголанки 1837, у Париској опери, и којом је био инспирисан Ф. Ештон за један сегмент своје кореографије), о свету у којем преовладава слобода и љубав без обзира на границе и разлике у избору. Лизи и Колену дајем нове особине и статус у свом редитељском виђењу, као и Симони и Томасу који попуштају пред новом визијом младих и постају флексибилнији према променама уопште. То је једна визија о слободи избора.
Желео бих да захвалим на сарадњи новосадском балету, директору и балетским играчима и свима који су учествовали у стварању нове Враголанке.
Калин Ханциу