Покушаћемо у најкраћим цртама да оживимо и осликамо доба када је Српско народно позориште тек настало, а са њим и први српски професионални глумачки ансамбл. Као и обично, када је у питању било која позоришна тема, незаобилазне су речи Јована Ђорђевића који у Меморандуму намеснику Јовану Ристићу, писаном 1871. године, каже: „Глумачки сталеж је увек само производ онога друштва у ком је постао; дакле просечно нити је бољи нити је гори од самога друштва. Као и у друштву тако и међу глумцима има и бисера и кукоља. Бисер ваља чувати и неговати; кукољ ваља требити; који су у средини, те ваља свим средствима дотеривати… Талент, труд, заслуге стварају и овде неједнакости. Управа која све то хоће да нивелира руши само онај једини темељ на ком почива сав развитак и сва будућност Позоришта. Јер изједначити медиокритет са талентом, рад са нерадом, ревност с индоленцијом, незнање са знањем, то не значи више делити правду него казнити врлину, а награђивати порок.“
Речи Јована Ђорђевића више су него актуелне, представљају буквално упутство свакој управи позоришта које има сталан глумачки ансамбл.
У бројним списима се наводи врло идеализована слика првог глумачког ансамбла Српског народног позоришта, из разумљивих разлога, народ их је волео, позориште је заиста било народно мезимче, а и сами критичари су већином били образовани људи али недоовољног познавања позоришне уметности која се тад већ одавно неговала у европским престоницама.
Оснивање Српског народног позоришта је било важно и онима који нису нарочито били вољни да га посећују, био је то један велики победнички корак за оне који су живели у туђој држави. Круто, клерикално и патријархалног окружења које је ипак било мањина, глумце је сматрало лакрдијашима и људима често упитног морала. Назамисливо је било девојку из грађанске куће послати у глумице. Недостатак жена у ансамблу је био акутни проблем позоришта чак три до четири прве деценије рада! Али говорећи генерално, Српско народно позориште и његови глумци били су обожавани.
Ђорђевић је констатовао да са девојкама „млого бриге и посла имамо“, да у ансамбл треба примати глумице опрезно, полако и да је много боље примати удате жене. Зашто не девојке, питали бисмо се данас када овакво уверење скоро да делује бласфемично, али у оно време , препаметни фотер, тачно је знао зашто. Младе, неискусне , „искушењима од стране публике су највећма изложене, па је обично крај такав, да или посрну у владању, или се удаду, и из друштва оду, а на њихово место опет нове и невеште дођу.“
Први глумачки ансамбл Српског народног позоришта сачињавали су занатлијски и трговачки помоћници који су завршили само основну школу, али су били марњиви, истрајни и привржени позоришту. Милан Савић у делу Постанак и прво доба Српског народног позоришта пише: „Ондашњи глумци и глумице, без спреме и обрасца, али млади, одушевљени, чинили су шта су од себе могли чинити. Каквих ту није било! Из каквих положаја и руфета! Занимљиво је у њиховим тежњама што су кројачки и берберски момци били врло способни за љубавнике па и бонвиване, трговачки помоћници за јунаке и интриганте, забатаљени студенти за тирове из народа, за старце. Кројачки момци имали су почесто жицу и за комичаре. Код глумица нема тако одређеног правца, али се овде мора навести да су све кћери поп-Луке Поповића из Иванде биле ванредно даровите и да им је дар прешао и на подмладак.“
Једини из првог глумачког ансамбла, Лаза Телечки имао је свршену и гимназију. Бошњаковић и Клавиговић завршили су учитељску школу. Остали су били, како смо рекли, само писмени, али већина са неким каквим-таквим искуством из дилетанстких дружина, али препуни великог ентузијазма.
Тај ентузијазам је у суштини био темељ на ком је грађен Талијин храм.
Н.Ј.