О поп Луки и његовој деци, па и унуцима исписане су бројне странице на којима се са солидном дозом улепшавања пише о великом хероју српске културе који је, ето, целу породицу дао у глумце. А тада бити глумац није било лако ни мушкарцу, а камоли жени која треба да се на позориници пресвлачи, мења фризуре, да се шминка а понекад , за име бога милога, чак и љуби! На жалост, прича о попу Луки у великој је мери мит јер је овај честити човек давно умро када је прва од све деце, кћи Драгиња ступила 1860. године у глумачку дружину Јована Кнежевића. Поп Лука Поповић упокојио се 1854. године. Тако он није могао ни Драгињи, а ни осталој деци да одобри приступање Српском народном позоришту. Већа је вероватноћа да је управо Јован Кнежевић , код ког је прве глумачке кораке направила и чији је таленат открио, Драгињи дао идеју да се прикључи тек основаном Српском народном позоришту.
Драгиња Поповић је тада имала двадесет шест година, а када се сетимо времена у ком се све догађа, онда је јасно да су образоване жене могле бити само учитељице, ако су уопште радиле. Образовање жена није служило друштву, већ статусу. И мушкарци у то време, на територији Војводине нису имали баш неког великог избора, могли су бити свештеници, лекари или адвокати, професора гимназија је било мало јер је мало било и гимназија, а државну службу су бар Срби избегавали.
Глума је за жене била једина могућа професија, после оне учитељске, по оснивању Српског народног позоришта. И то није прошло без напада разних назадњачких провинцијалних перјаница. Тако је у листу Србобран Јован Ђорђевић оптуживан да је, ни мање ни више, основао бордел. А како пише професор Петар Марјановић, није да није било међу глумицама „интимеса“ Ђорђевићевих, као и „интимеса“ његових пријатеља. Чудо у свему је што су сачувана бројна писма у којима би се могле тврдње о постојању љубавних афера између управника и глумица, потврдити.
Глумци су , иако необразовани и нешколовани, самом чињеницом да је основана овако важна институција, Српско народно позориште, постали носиоци народне идеје па им се тако полако мења и друштвени положај, као и јавно мњење у односу на њих и њихову професију, што је за жене било од посебног значаја.
Јован Ђорђевић је писао да постоје два типа глумачке личности: прави глумац, идеалиста и други спекулант, комедијаш или материјалиста. Ђорђевић у прву групу ставља пре свега глумце позитивних људских особина, обдарене, али и честите, племените, скромне и послушне. А у другу оне који плаћају „журналисте“ сумњивог морала, организују плаћене пљескаче у публици, све ради личног истицања, затим, сујетне, расипне….
Без обзира на ову црно-белу слику, Јован Ђорђевић је био свестан огромне улоге глумаца за национални и културни развитак српског народа.
Једна од карактеристика почетака рада Српског народног позоришта био је и огроман број премијера. Представе су се спремале за три до седам дана, наравно, подразумевало се да су глумци долазили на пробе већ унапред сами спремивши улоге и знајући текст. Није током сезоне било ни једног дана паузе. Не заборавимо такође, када већ говоримо о свему ономе нимало не идеализујући ове прве дане, да су глумци играли често у кафанама, у баштама, на расклиматаној сцени склепаној од старих бурића и дасака, иза које је висио избледели декор, а све то се дешавало у поподневним сатима, јер није било услова ни за елементарно осветљење.
Из данашњег угла не можемо ни да замислимо колико су велики визиоари били оснивачи Српског народног позоришта знајући да упркос условима у којима се почињало стварају културу и историју једног народа.
Н.Ј.