У Новоме Саду, 17. марта 1863. године, дакле две године по оснивању позоришта, објављен је текст, једна мала и драгоцена књижица под насловом Правила за дружину Србско-народнога позоришта. Правила је саставио Управљујући одбор. Напоменимо још да данас ова књига, документ спада у ретка библиотечка издања.

Пре свега, спада у ретко и изузетно важно штиво за професионална позоришта које је тада поставило темеље једне професије. Како год архаичан био језик овог документа, и како год наводио ситуације и професије које данас више не постоје, и овакав какав је да се данас примењује у својој суштини, много би значио. Невероватни су то бисери из прошлости који нас подсећају на суштинске ствари, као Гетеова и Шилерова Правила за глумце, као Дидро, као Станиславски.

Кренимо само од садржаја. После Општих опредељења, посебна поглавља су: Репертоар, Роле, Пробе, Представе, Редитељ, Деловодитељ (инспицијент), Оркестар, Стални глумци и глумице, Надзиратељи, Привремени глумци и глумице, Шапталац, Статисти, Гардеробер, Реквизитор, Приматељи билета, Слуге и слушкиње.

У члану 20 општих опредељења, наводи се да сви чланови позоришта треба да се између себе сматрају као чланови једне породице, и да живе између себе у слози и љубави. „Особито се иште, да сви чланови предусретају један другог љубазно и пријатељски, као што ће се свим средствима настојавати, да међу члановима дружине и у међусобном обхођењу и у спољашњем дотицају њиовом са публиком све већма овлада она пристојност, учтивост и углађеност у говору и у свом понашању, која је плод правог светског изображења и која се необходно искати мора од људи, који су позвани да просвету, образованост и углађеније обичаје по народу распростиру“.

Члан 21: „Свако саблажљиво друговање и понашање, банчење, пијанство и пировање, које на штету и срамоту заводу служи, може се укором, новчаном глобом и одпустом казнити“.

Тражило се затим да су сви запослени у позоришту и ван позоришта уљудно, пристојно и чисто обучени. Па пише да се не смеју надређени оговарати, исмевати и „да се не сме против њи роптати“.

Члан 29: „Ко од мушки чланова женског члана увреди непристојном шалом, безобразном досетком, речима што се двојако тумачити могу, и уобште неотесаним и грубијанским говором или понашањем, губи према величини преступа од једне форинте до четвртине месечне плате. Исто се тако казни и женски члан ако би смео с ума женски стид и пристојност.“

Свађаџије, инатџије и грубијани казниће се глобом од два новчића до осмине месечне плате, а ко се усуди свог друга ударити или избити, губи целу месечну плату а може бити и отпуштен.

О пијанству које је изгледа одувек у позоришту било проблем, строго се говори у нашим правилима и лепо каже да ће свако ко не дође трезан на пробу бити кажњен глобом од једне форинте. Ко не дође трезан на главну пробу, плаћа две форинте, а ко не дође трезан на представу, остаће без четвртине месечне плате. Псета и остале животиње је било забрањено у позориште доводити. Аљине, реквизите и остале позоришне ствари забрањено је кући носити, као и уље, свеће, маст и дрва… Чак се ни драме нису смеле преписивати без дозволе управитељства, јер је то било равно крађи.

Кад је у питању боловање које се морало највише у року од 24 сата пријавити, требало је имати на уму да се за болест која је била последица „блудног или раскошног живота“ губила цела плата.

Она која је остала трудна ван брака, није више добијала плату…

Морало се и свако одсуство од куће на дуже време пријавити, посебно ван града.

О учешћу на посебним часовима за глумце да и не говоримо, било је оно обавезно, а могли су бити организовани часови певања, свирања, плеса, мачевања или пак декламовања, српског или неког страног језика.

Толико о општим правилима понашања, којих укупно има педесет у Правилима за дружину Српског народног позоришта.

Н.Ј.