Занимљиво је да је према Правилима за дружину Србско-народнога позоришта, репертоар одређивало управитељство, али на предлог редитеља. Којих редитеља, питамо се, када их је једва било, а доступ позоришним текстовима ипак је пре свих имао управник Јован Ђорђевић, јер су му слали учени пријатељи позоришта из Будима и Пеште.
Чланови дружине, односно пре свега глумци имали су задатак да преписују рукописе појединих драмских дела када је то било потребно, то јест када су се припремали да их раде. Један примерак је морао увек да стоји у библиотеци позоришта, један је припадао шаптачу а трећи инспицијенту.
Роле је делило управитељство на предлог редитељев, а у случају нужде редитељ сам, пише у Правилима. Тражило се од редитеља да наведе све роле поименце, чак и оне који макар само и статирају у комаду. „Ко ролу одма не прими, под каквим му драго изговором, плаћа десет новчића глобе, а ако је ни после двадесет четири часа не прими, губи пола месечне плате“, јасно је писало.
Учитељ певања може од глумца да захтева да пева и он то не сме одбити, или ће „бити каштигован“ са пола месечне плате.
„У роли се не сме ништа мењати, изостављати или додавати без редитељевог знања.“
Подразумевало се да глумци пре пробе науче напамет своју улогу и тачно се знало колико су текста, који се мерио табацима, морали да науче на дан.
А што се сата проба тиче, да се не би каснило, постојало је правило да се тачан сат мери према сату који стоји у пробној сали, а он је пак усклађиван са најближим градским сатом.
„На пробе и представљења дужни су сви чланови долазити, имали они у представљаном комаду посла, не имали. Ко се на проби задоцни, плаћа по пола новчића глобе за сваки четврт часа, ко на представљење не дође, плаћа цену улазнице за партер… а ако је због какви год непредвиђени околности требало да којег од представљајући чланова замени, ма само као фигурант, плаћа глобу од две форинте.“
Још нешто: „На пробама није слободно јести, нит што пити осим воде, исто тако ни плести, шити итд.“
„На позорници при представљењу само је онда слободно пушити, кад рола изричито захтева, да се дим види.“
Знали су наши стари и шта је генерална проба и нису ништа препуштали случају. Није се смело изаћи на генералну пробу, а да неки део костима није готов , нити да фали реквизит.
Правила везана за саму представу су толико стриктна и сва су забележена до најмање ситнице у Правилима за дружину. Данас их сви знамо, па се подразумевају, а често не поштују. Зато су се некада плаћале казне, од пола новчића до целе плате.
Правило о сценској учтивости било је следеће: „Никада не треба публици леђа окренути, никада на позорници пљувати, никад се у истини не љубити, осим ако то сам комад изрично захтева, али ни онда не сме мушки члан женску у уста љубити, но свагда у образ или у чело.“
И наравно, ко се не буде правила придржавао, платиће глобу од пола до десет новчића!
Н.Ј.