Правила су била врло стриктна и када је у питању костим. Строго је било забрањено појавити се у представи у свом приватном оделу чак и када су били у питању грађански комади и када се то приватно одело није превише разликовало од костима. У гардеробама се није смело јести и пити, пушити, галамити и прашину дизати. Глумци су строго морали водити рачуна да су они који нису на сцени, за публику невидљиви.

Онај ко је завршио своје учешће у представи није смео да оде.

„Ако публика са комадом самим или са игром и представљањем којега члана не буде задовољна и то незадовољство јавно изрази, члан се не сме нипошто противити, иначе плаћа глобу од десет новчића и до целе плате, а може и одпуштен бити.“

У представама су често учествовали и статисти или аматери, посебно када се гостовало далеко од Новог Сада. Али је зато постојало правило „ да добровољце треба предусретати и на пробама и на представљањима учтиво и пријатељски, и не исмевати их због гдекоји мана у представљању.“

Они који нису учествовали у представи имали су право и дужност да представу гледају. „Женски чланови који не представљају , имају за време представљања за себе седишта, а мушки стоје у партеру. И једни и други треба и овде да се понашају као чланови института, а нипошто да велегласним разговором, смејом у невреме и другим начинима нарушавају мир и озбиљност представљања. Особито им се препоручује, да смејом и другим знацима не опомињу публику на гдекоје мане, које су при представљању приметили и да се уздржавају од претресивања и исмејавања представљајући чланова. Преступи овакви казне се глобом од једне форинте.“

Редитељ представа је био неприкосновен. Био је он, како се каже у Правилима, орган преко ког управитељство с позоришном дружином управља. Сви чланови су били дужни да га слушају, да не дискутују и да се повинују редитељевој речи. Редитељ не само да је био дужан да води рачуна о глумцима, њиховом развоју, улогама које играју, већ је био задужен и за костиме и реквизите, без обзира што су реквизитер и гардеробер постојали. Морао је, јадни редитељ, да пише и списак новчаних глоба које су се онда наплаћивале по повратку са гостовања. Једном речју, редитељ је био задужен за дружину, за ствари и за трошкове, када се путовало. Редитељ је једини од свих чланова дружине, био у сталном контакту са управом позоришта. Решавао је и питања дозвола или контаката са градским или страним властима када је то било потребно.

„Редитељ је властан и овде и на страни један део својих послова пренети на надзиратеље, који су му дужни у свему на руку ићи, иначе плаћају глобе од половине месечне плате за сваки случај, где му своју помоћ одкажу.“

У Правилима за држину говори се о свима који учествују у раду позоришта. Занимљиво је да је „шапталац“ био помало и инспицијент, он је звонио за подизање завесе, као и што је давао знаке за промене. Истовремено је био и лектор, јер се управо од њега очекивало да изванредно познаје језик, да правилно акцентује, да зна тачан изговор речи и да учи глумце.

Од свих чланова дружине, били глумци, чланови оркестра или гардеробери, реквизитери,суфлери, слуге и слушкиње (што су вероватно били они који су чистили сцену и салу), очекивала се дисциплина, ред, рад , чистоћа, пристојност, моралност и посвећеност.

Тако су 17. марта 1863. године објављена, а пет дана касније ступила на снагу Правила за дружину Србско-народнога позоришта.

Н.Ј.