Нова представа Српског народног позоришта „Незаборавак, поточница, змијске очи“ по тексту Мине Петрић имаће своју премијеру у понедељак на Камерној сцени. Режију потписује Тара Митровић, а драматург је Ђорђе Косић. У средишту ове драме су три жене, три различите генерације и свака је на свој начин опседнута темом сећања и заборава. Играју их Александра Плескоњић, Соња Дамјановић и Алиса Лацко, са којом смо водили овај разговор. Алиса нам је приближила свој лик из представе, али се и присетила чега се сећа и шта не би да заборави.
„Незаборавак, поточница, змијске очи” говори о судбини три жене: мајке, ћерке и унуке, али кроз визуру одрастања најмлађе од њих, коју ће због необичне мајчине природе одгајити бака, пресудно утичући на њу. Који си ти део овог триптиха? Тумачим улогу унуке, односно ћерке. Улога детета које је у трансгенерацијској трауми последња тачка њеног преношења. У породици у којој постоји трансгенерацијска траума дете неизоставно вуче терет својих родитеља и терет њихових родитеља. Потискивање, наслеђени механизми, одређени обрасци одгајања и понашања, начин комуникације су све елементи које дете подразумева као љубав, уверење и несвесно наследство што умногоме отежава да се уопште лоцира проблем и да се са њим суочи. Последице тога су и осећај несигурности и неприхваћености у спољашњем свету, социјална тескоба, неповерење. Дефицит социјалних вештина. Често у свом понашању уочава грешке што ће изазвати бес према себи, а стид и срамоту од других. Зато је дом сигурно место где си увек дете. Код куће си свој, целовит, дом је твој свет. Док га не напустиш или бежиш од њега. У овом комаду бежање ће управо бити суочавање са траумом, јер немаш где са тим осећајем нелагоде и тескобе, необјашњиве, наслеђене кривице. Као да си кажњен звог своје слабости. И онда једини начин да спасиш себе јесте да ту трауму прекинеш. Треба да се деси породично, колективно суочавање.
Цео интервју прочитајте на: hocupozoriste.rs