Теодорос Терзопулос, Грчка
Може ли позориште да одговори на позив упомоћ које наше доба шаље у свету осиромашених грађана, закључаних у ћелијама виртуелне стварности, укопаних у приватност која их гуши? У свету роботизованих живота унутар тоталитарног система контроле и репресије који обухвата сваки аспект наше стварности?
Да ли је позоришту стало до еколошког уништења, глобалног загревања, масовног губитка биодиверзитета, загађења океана, топљења глечера, шумских пожара и екстремних временских непогода? Може ли позориште да постане активан део екосистема? Позориште већ годинама сведочи утицају човека на планету, али не налази начин да се суочи са овим проблемом.
Да ли је позориште забринуто због стања свести коју обликује XXI век у ком се људима манипулише због политичких и економских интереса, уз помоћ медија и компанија које обликују мишљење? Друштвене мреже, колико год да олакшавају комуникацију, постале су алиби за интеракцију, јер омогућавају сигурну удаљеност од Другог. Свеприсутан осећај страха од Другог, другачијег, страног, доминира нашим мислима и делима.
Може ли позориште да постане радионица у којој настаје суживот различитог, без игнорисања трауме која крвари?
Ова траума нас позива да реконструишемо Мит. А речима Хајнера Милера: „Мит је гомила, машина којој увек може да укључи нове и другачије машине. Он преноси енергију све док растућа брзина не распрши културно поље.“ А ја бих додао и поље варварства.
Могу ли рефлектори позоришта да осветле друштвену трауму, уместо што обмањујуће осветљавају само себе?
Ово су питања на која не постоје одговори, јер позориште постоји и траје захваљујући питањима без одговора.
Ова питања покреће Дионис који пролази кроз своје родно место, оркестар античког позоришта, и наставља тихо избегличко путовање кроз пејзаже рата и данас, на Светски дан позоришта.
Погледајмо у очи Дионису, екстатичном богу позоришта и мита, који спаја прошлост, садашњост и будућност, детету двоје родитеља – Зевса и Семеле – изразу флуидних идентитета, женског и мушког, гнева и благости, божанског и животињског, на међи лудила и разума, реда и хаоса, акробати на граници живота и смрти. Дионис поставља суштинско онтолошко питање – „О чему се овде заправо ради?“ – које подстиче ствараоце на све дубље истраживање корена мита и многоструких димензија људске загонетке.
Потребни су нам нови наративни путеви, усмерени ка неговању сећања и обликовању нове моралне и политичке одговорности, како бисмо изашли из вишеструке диктатуре савременог средњег века.