Дејан Деспић

ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

комична опера у два чина

Либрето: Весна и Дејан Миладиновић, према роману Стевана Сремца

Диригент: Жељка Милановић, к.г.
Редитељ: Ивана Драгутиновић Маричић, к.г.
Режија по редитељском концепту Дејана Миладиновића
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Ликовни предлог сценографије и костима: Владана Ликар Смиљанић
Сценограф-реализатор: Владимир Савић
Костимограф-реализатор: Сенка Раносављевић
Сценски покрет: Иван Клеменц, к.г.
Дизајнер светла: Марко Радановић


Лица:

Поп Ћира, тенор буфо
Александар Саша Петровић / Саша Штулић

Перса, његова жена, алт
Виолета Срећковић / Марина Павловић Бараћ

Меланија, њихова кћер, сопран лирски
Лаура Павловић / Данијела Јовановић

Пера, сеоски учитељ, тенор лирски
Бранислав Цвијић

Ержа, њихова служавка, мецосопран
Марија Цвијић / Маја Андрић

Поп Спира, бас буфо
Горан Крнета / Небојша Бабић

Сида, његова жена, сопран спинто
Верица Пејић

Јула, њихова кћер, мецосопран
Вишња Радосав / Јелена Кончар

Шаца, сеоски брица, баритон лирски
Бранислав Станков / Васа Стајкић

Жужа, њихова служавка, без речи
Александра Марковић

Фрау Габријела, сеоска оговаруша, сопран колоратурни
Весна Аћимовић / Дарија Олајош Чизмић

Пера Тоцилов, сеоски кочијаш, тенор
Игор Ксионжик / Љубомир Поповић

Поп Олуја, пријатељ Спирин, бас
Милош Милојевић

Владика темишварски, баритон
Страхиња Ђокић / Жељко Р. Андрић

Нића боктер, сеоски пандур, бас баритон
Никола Баста / Бранислав Станков

Рокса, домаћица код поп Олује, без речи
Марта Јакобац Морар

ПРЕУЗМИ ПРОГРАМСКУ КЊИЖИЦУ…

РЕЗЕРВАЦИЈА

Деца: Вила Малешев, Срна Андрић, Лила Грубор, Никола Станков, Будимир Малешев, Теодор Пањак
Бабе, девојке, паори, свирци, сватови, „бундеваши“…
Статисти: Владислав Шегуљев, Давид Вјештица

Радња се одиграва у једном селу у Банату, у оно дивно, давно време…

Учествују: Хор и Оркестар Опере
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент диригента: Весна Кесић Крсмановић
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Марина Рајновић Бабовић, Милена Миловановић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић, Јарослава Бенка Влчек
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Дисплеј: Иван Свирчевић
Видео бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић
Асистент сценографа: Надица Даниловац
Мајстор тона: Душан Јовановић

Праизведба: 28. марта 2018, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, на Дан Српског народног позоришта

Трајање: два сата и десет минута, и има једну паузу.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

Стани на бундеву и видиш цео свет.

У једно богато банатско село стиже нов учитељ, а у кочијама га довозе Пера Тоцилов, кочијаш и Нића, сеоски пандур. Скупило се, богме, и старо и младо / учитеља новог дочекују радо. Мештани су побожни и сложни, имају два попа, Ћиру и Спиру који се одлично слажу. Њихове две ћерке, Меланија и Јула, добре су другарице и лепо су васпитане. Ову сеоску идилу повремено наруше попадије, Перса и Сида, својим заједљивим примедбама на рачун оне друге, али не даље од тога која је бољи ручак спремила, или која је у „виртшафту“ завела бољи ред.

Долазак учитеља Пере, нежење и добре прилике, разбуктаће завист међу попадијама. Поп Спира и попадија Сида имали су ту част да први угосте учитеља, али су им у госте „случајно“ дошли и сви Ћирини.

Тако важан ручак није могао проћи ни без сеоске оговаруше Габријеле. Обе попадије су хвалиле своје ћерке не би ли придобиле учитељеве симпатије. После обилног ручка код

Спириних, одмах је уследио позив на ужину код Ћириних. На јаузну контра-напад следи, / Меланију уча мило гледи. Меланија је знала око њега да се умиљато понаша; свира на клавиру, пева, у читању проводи дане. Сида је због тога била веома љубоморна, јер њена Јула није тако вешта.

Али, Јула није марила за учитеља. Избила је свађа између Персе и Сиде, а Габријела је пожурила да обавести цело село о догађајима.

Јулино срце припада Шаци, сеоском брици. Виђали су се преко плота, свако вече је пролазио њеним сокаком и свирао јој под прозором Песмом ноћас поручујем Јуци: / Мој ћеш прстен носити на руци! Сида није могла да се помири што су Ћирини „шчепали учу у своје канџе“ па су се односи међу попадијама заоштрили. Огорчене попадије су свашта испричале мужевима. Они су се састали да разговарају па је на крају дошло до туче. Габријела већ по селу разноси вести и то обер сорте, окршај је усред порте. Поп Спира је гађао попа Ћиру требником, избивши му зуб.

Ћира није злопамтило, али је Перса желела освету па га је натерала да зуб сачува као доказ да је жртва и да Спиру тужи код владике. Удешено је са Пером Тоциловим да оба попа за Темишвар путују кочијама брзим као „ајзлибан“, па су стали да преноће код попа Олује.

Наклоњенији Спири, поп Олуја му је помогао да замени зуб тако што је опио Ћиру па су уместо правог, у смотуљак ставили велики коњски зуб. Када се Ћира пробудио, онако мамуран, није приметио ништа чудно.

Пред владику темишварског је самоуверено изашао и показао „корпус деликти“, што је зазвало општи смех. Владика је достојанствено прекинуо шалу па је оба попа, мирећи их и благосиљајући, испратио. По повратку кући, попови доносе вести. Перса је љута јер јој вести нису по вољи, док се Сида радује. Убрзо и просци стижу у поповске куће да траже благослов.

Срећном крају прича је све ближе, у две свадбе цело село стиже! Пера је оженио Меланију, Шаца је оженио Јулу, попови један другом праштају тучу, попадије се мире и два свадбена весеља се спајају.

Као огромна, али одлична шала

Деспићев сценски првенац, оперу Поп Ћира и поп Спира беспрекорно професионално извео је ансамбл Опере Српског народног позоришта

У опусу од око 250 композиција академика проф. Дејана Деспића, опера Поп Ћира и поп Спира је прво дело тог жанра, а према изјави аутора и последње остварење произашло из његове стваралачке радионице. Чекало је на премијеру од 2010. године и у среду, 28. марта ју је и дочекало на сцени Опере Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду: десило се баш онако како је и требало, као елитни културни догађај.

Дејан Деспић је доследно укорењен у неокласицизам, па је и његов сценски првенац, остварен као комична опера у два чина, управо заступник врхунског баратања синтаксом и речником стила који се и код нас и у свету сматра бастионом музичке традиције. Но, често и свега оног еклектичног а понекад и епигонског. Деспић је свој музички језик градио доследно, годинама, и ако је икада нешто и имитирао или преписао – то је радио у виду аранжмана или интерпретације властите, већ написане музике или понављања личних стваралачких гестова који и чине његов израз тако компактним и препознатљивим. […]

Вокални део Попа Ћире и попа Спире, јасно подељен на хорове и солисте, био је осмишљен, с једне стране као наследник/ наставак традиције ,,реализма” Коњовићевих опера (нпр. Сељака), а са друге се позивао и на веселе народске комаде с певањем. Но, све то остварено је са непогрешивим укусом и мером која је примесе фолклора ограничила на такозвану технику напевка (писање мелодије на основу њене природне говорне импостације, тако да звучи као интензивиран и омузикаљен говор) која, дакле, извире из српског језика и његове мелодике. Други пол овог ослањања на фолклорну традицију представљали су многобројни, веома кратки, драматуршки оправдани цитати, мини-флоскуле разних познатих варошких и војвођанских народних песама. Тек толико да атмосфера добије на додатној буфонерији, на аутентичности места и времена радње и/ или да се збивања у музици чвршће повежу са дешавањима на бини. Хор је, осим жанр-сцена, као што су недељно посело пред црквом, слика у Владичанском двору у Темишвару, или завршна велика двострука свадба, имао и задатак остваривања кратких прелаза између слика као лаконски коментатор збивања и ситуација и кинетички замајац који је драматуршки дејствено […] одржавао општу тензију непрекинуте комичне акције. Осим у богат звук симфонијског оркестра, та комика је била положена и у вокалне линије солиста, трајно остварене у ариозо-стилу, без изразитих арија (мада са мини-аријетама протагониста, нпр. Јуле или учитеља) или ансамбала. Техника реалистичког приказивања/ сликања/ произношења комике главних ликова усмерила је аутора доследно па и тврдоглаво ка звучној пантомими, карикатури па и тонској банализацији изговараног текста. Као да је (а јесте) цела опера била једна велика, непрекинута, упорна и изражајно хомогенизована, огромна шала.

Избрушени карактери

Уметнички потенцијал опере Поп Ћира и поп Спира наишао је на одговарајуће интерпретативне вештине и снаге целог многобројног и разноврсног ансамбла опере СНП-а: почев од одлично припремљене и концентрисане диригенткиње Жељке Милановић, преко изврсног инструменталног ансамбла […], па до поузданог и одлично уиграног хора чији је кинетизам уносио неопходну енергију у збивања. Солисти су, пак, посебна тема: глумачки и певачки максимално ангажовани, карактерно избрушени до перфекције, гласовно поуздани и као музичари и као специфични ,,глумци“ своје партитурне деонице у коју су уносили додатне елементе вокалне карикатуре. Цео солистички ансамбл био је уједначен по врхунском квалитету својих комичних имперсонализација: Саша Штулић као Поп Ћира и посебно Виолета Срећковић као његова Перса, Небојша Бабић као Поп Спира и, опет посебно атрактивна као његова Сида- Верица Пејић. Изузетне роле остварили су и гласовно карактерно профилисани млади певачи као парови Јула-Јелена Кончар и Шаца- Васа Стајкић, односно, Меланија-Данијела Јовановић и учитељ Пера-Бранислав Цвијић. Тој, певачки и глумачки изврсној водећој подели, придружили су се и адекватно одабрани тумачи споредних улога: Ержа Марије Цвијић, Фрау Габријела Дарије Олајош Чизмић, Пера Тоцилов Љубомира Поповића, Нића боктер Николе Басте, Поп Олуја Милоша Милојевића и Владика темишварски Жељка Р. Андрића. […]

Зорица Премате, „Политика“, Културни додатак, 31. марта 2018, стр. 6.

„Поп Ћира и поп Спира“ у СНП: Носталгична музичка фреска


Поп Ћира и поп Спира

Дан Српског народног позоришта у Новом Саду, нашем најстаријем професионалном театру, прослављен је на најбољи могући начин премијером [28. марта 2018] домаће опере академика Дејана Деспића Поп Ћира и поп Спира, по роману Стевана Сремца, насталом пре дванаест деценија. […]

Екипа сјајних уметника допринела је изванредним утисцима које је публика понела после премијере ; пре свих музикална и перфекционистички упорна диригенткиња Жељка Милановић која је показала изузетан смисао за детаљ, за динамику, за боје ове бљештаве партитуре, са необичном доиста питорескном оркестрацијом, али и за склапање целине и осећање форме. Одличног сарадника Жељка Милановић је имала у редитељки Ивани Драгутиновић Маричић. Она је по концепту Дејана Миладиновића (који је иницирао и самог композитора на стварање свог оперског првенца и чија је супруга начинила либрето), њему и посветила овај свој рад (а само изузетне особе су у стању да осећају „захвалност према ономе који је воћку посадио док једу њене укусне плодове“). Све је врвело од сочног и сјајног хумора, од сценски оживљене Увертире („Стани на бундеву и видиш цео свет“ – што су они и учинили), до разигране поставке у свим сегментима радње, у чему су редитељки […], здушно помогли и доктор електротехнике Владана Ликар Смиљанић у осмишљавању сценографије и сценограф Владимир Савић, костимографкиња Сенка Раносављевић (која је чак два пута у ново рухо оденула и бројне хористе које је (као и обично у СНП-у) одлично припремила Весна Кесић Крсмановић, уз покрет јединственог Ивана Клеменца који већ четири деценије сценски живи и коме је прошле године Светска организација пантомиме доделила Специјалну награду. Њима се прикључила и А-екипа солиста ове куће: Саша Штулић, Виолета Срећковић, Данијела Јовановић, Бранислав Цвијић, Марија Цвијић, Небојша Бабић, Верица Пејић, Јелена Кончар, Васа Стајкић, Дарија Олајош Чизмић… Разуме се, највећа заслуга припада композитору, који је дао 250 дела сваке врсте, али се осим у „Хуморним етидама“ ретко огледао у комичном жанру. Ова партитура осликава ситуације и карактере, колоритна је као и сам декор који подсећа на осликана платна Сузане Халупове, са много речитих детаља, са прекрасним интарзијама само назначених фолклорних мотива, скраћеном варијантом молитве „Оче наш“ пре обеда (у кући Попа Спире), са протканим ефектима ксилофона, соло виолине (при првом сусрету Пере и Јуле), у одсјајима серенаде (коју Јули приређују сеоски музиканти), у врцавом женском хору („Боже прости“), у кратком инсерту непогоде у другом чину (као у Росинијевим комичним ремек-делима), при чему се ипак нимало не нарушава специфична инструментална нит Деспићевог музичког говора. […]

Гордана Крајачић, „Блиц“, Поп и култура (додатак), 3. априла 2018, стр. 7