Након Загреба, Фиренце, Букурешта, Љубљане, Темишвара, Стерјијиног позорја, сарајевског МЕСС-а, БИТЕФ-а, скопског МОТ-а, Чеховљев Галеб Српског народног позоришта у режији Томија Јанежича нашао се и на програму трећег интернационалног Фестивала Рефлекс у румунском граду Сфанту Георгију, високо у брдима Трансилваније.
И премда се организатори овог фестивала вајкају да је и код њих економска криза наплатила данак, те да је овогодишња фестивалска понуда скромнија у односу на претходне две, остаје чињеница да је овај град са 60-ак хиљада становника избио на прво место у Румунији, после Букурешта, по улагањима у културни живот. О томе, поред осталог сведоче и имена редитеља и називи театара који ће ове године приказати своје представе овдашњој публици, али и многобројним иностраним гостима, театролозима и критичарима. Тако ће, осим Јанежичевог Галеба и Опере ултиме Новосадског позоришта (Újvidéki Színház) у режији Кокана Младеновића, на 3. Рефлексу, између осталог, бити приказане и представе Оскара Коршуноваса, Силвију Пуркаретеа, Ласла Бочардија, Беле Пинтера, Давида Доиашвилија, док је овогодишњи фестивал посвећен Тадеушу Кантору, „оцу модерног театра“. Снимци његових представа, а пре свих славног Мртвог разреда, биће приказани да би послужили као тема за озбиљне и плодне дискусије. По њима, осим по прворазредним уметничким театарским остварењима, Фестивал Рефлекс се и прочуо у Европи, привлачећи све бројнију театарску елиту, али и потврђујући истину да је овдашња публика итекако позоришно едукована.
Уосталом, девиза којом се руководе организатори овог фестивала гласи: „Бити мали не значи бити провинцијалан“, док је визуелни знак 3. издања Рефлекса црни круг на белој површини, својеврсни симбол сведености, једноставности и, како вели Ласло Бочарди, један од најугледнијих румунских редитеља, иначе добро познат и мађарској а и европској театарској публици, потребе да се театарским средствима испита властито искуство тишине, интиме, као и потребе да се, у фуриозном свету у којем живимо, та осећања тишине и интиме преиспитају у свету позоришне стварности коју нужно делимо с другим гледаоцима.
Галеб се, дакле, нашао и на правом месту и у добром друштву, а то је потврдило и прво, од два планирана, извођења ове представе. Показало се, такође, и да на фестивалима и гостовањима публици није проблем дужина трајања Галеба (прво извођење је трајало безмало седам сати), те да симултани превод, у овој прилици на три језика (румунски, мађарски и енглески), није ни најмање ометао сада већ уобичајену комуникацију сваке досадашње публике с овом представом. Аплауз је, наиме, синоћ био топао, дуготрајан, гледаоци су из позоришне сале излазили узбуђени, неки и са сузама у очима, док су њихови коментари готово унисоно наглашавали узвишени уметнички чин, значајно одступање од позоришних стандарда, високи домет и глуме и режије, али и јасно препознавање типично Чеховљевог хуманитета.
Вечерас нас, након другог играња Галеба, очекује и најнепосреднији сусрет са публиком, разговор о представи, трибина којој ће присуствовати и у којој ће учествовати подједнако и тзв. обични гледаоци и театарски стручњаци, што је, на основу свих досадашњих искустава, ништа мање узбудљиво од саме представе.
Александар Милосављевић
21. март 2015.
Фотографије: Горан Велемир