Позоришне прегаоце најлакше проналазимо ван позоришта. То су обично они који позориште не користе као машину за репродуковање клишеа и конвенција. Они проналазе пулсирајуће изворе и живе токове река који привидно заобилазе позоришне дворане где се свакодневно окупљају легије људи у настојањима да подражавају некакве светове.
Имитирамо, уместо да стварамо властите светове који треба да су фокусирани, чак и да зависе од дебате са публиком и њених реакција; ти светови протичу скривени а позориште једино има моћ да их открије.
Такве водиче налазим углавном у прози. Стално и свакодневно размишљам о писцима кοји су, пре стотинак година, пророчки, иако опрезно, описали сумрак европских богοва кοји је нашу цивилизацију оставио у тами, до данас неразјашњеној. Мислим на Франца Кафку, Томаса Мана и Марсела Пруста. Данас бих овој групи пророка додао и Џона Максвела Куција.
Њихово заједничко осећање небрањеног краја света, не планете, већ модела међуљудских односа, поредака и побуне, сада нас снажно прати. Нас, који живимо после завршетка света. Насупрот криминалу и конфликтима који се разбуктавају све више и више да ни свеприсутни медији са њима не држе корак. Али ови пожари брзо постају досадни, неопозиво нестају из медијских извештаја, а ми остајемо беспомоћни, престрављени, опкољени. Више не успевамо да градимо куле, а зидине, кοје тврдоглаво подижемо, не бране нас ни од чега, напротив, саме траже заштиту и бригу трошећи највећи део наше животне енергије. А ми немамо снаге ни да покушамо да видимо шта је иза капије, иза зида. И само због тога треба да постоји позориште и у томе да тражи своју моћ. Да завирује тамо где је гледање забрањено.
„Предање покушава да објасни необјашњиво. Пошто оно проистиче из истините подлоге, мора у необјашњивом и окончати“ – речи које је Кафка уздигао до метаморфозе предања о Прометеју снажно се односе на то какво позориште треба да буде и таквом позоришту, које треба да има почетак у дубини истине и да проналази крај у свим његовим делатницима, онима на сцени и онима у публици, честитам свим срцем.
Кшиштоф Варликовски
С пољског превео: Зоран Ђерић
Кшиштоф Варликовски, рођен 1962. године у Шчећину (Пољска), један је од најзанимљивијих пољских позоришних и оперских редитеља. До овог тренутка реализовао је око четрдесет представа и двадесет опера, како на сценама у Пољској, тако и у иностранству. Овај истакнути редитељ добитник је многих интернационалних награда…
