Тејвје и његове ћерке

На исти начин како је опчинио гледаоце широм света, мјузикл „Виолиниста на крову“ остварује изузетне успехе и на домаћим театарским сценама. Пар деценија после својевремене, врло успешне поставке „Виолинисте“ у Српском народном позоришту, популарни мјузикл поново се нашао на сцени овога театра, овога пута у представи рађеној у копродукцији ансамбала СНП и Новосадског позоришта, Ујвидеки синхаза. Као резултат заједничког уметничког подухвата пробране екипе глумаца ова два наша реномирана драмска ансамбла, настала је разиграна и колоритна представа динамичног тока, која је сценском магијом и експресивношћу освојила публику на суботњој премијери у СНП.
Једно од најпопуларнијих дела овога жанра, мјузикл „Виолиниста на крову“ аутора Џозефа Стејна и Џерија Бока, приказујући догодовштине и личну драму сиромашног млекаyије Тејвјеа и његову бригу да одржи породицу на окупу у малом јеврејском насељу Анатевки, сред суморне атмосфере погрома почетком двадесетог века у царској Русији, проговара заправо о вечним егзистенцијалним питањима. Честити Тејвје се тако суочава са незадрживим менама духа времена, које обесмишљавају традицију, као и са променама друштвених норми и обичаја, због чега се он сукобљава са својим ћеркама и губи једну по једну од њих.
Типични бродвејски мјузикл допадљивих музичких нумера, чији наслов асоцира на надреалне, сновидне сликарске реминисценције Марка Шагала на призоре из јеврејских насеља попут Анатевке, обухватио је ипак у свом подтексту и истинску драму протагониста, наговештавајући уз то и мрачну атмосферу првих деценија прошлог столећа са бујањем злоћудног антисемитизма, који ће доцније довести до трагичних последица катаклизмичних размера.
Редитељ представе, гост из Мађарске Атила Береш, зналачки је ускладио оба поменута драматуршка нивоа представе: топли, ведри и распевани приказ свакодневице Анатевке и Тејвјеве бриге и борбе да прехрани породицу, са хуморним акцентима његових прекорних и домишљатих „обраћања Свевишњем“, светковине у сеоској крчми и свадбе, као и контрапункт муклих наговештаја драматичних збивања која прете. Као тамни облак, пред протагонистима се појављују вести о погромима и протеривањима јеврејског живља, који ће на крају погодити и њих.
Кључне и најзахтевније улоге у представи биле су поверене глумцима Ујвидеки синхаза, који су се до сада са великим успехом огледали у мјузиклима, а који су овде, рекли бисмо, начинили прави мали уметнички подвиг, беспрекорно тумачећи своје улоге на српском језику. У насловној улози млекаyије Тејвјеа наступио је маестрални Арон Балаж, пруживши глумачки и певачки суверено и проживљено тумачење ове комплексне роле. Достојна партнерка главног протагонисте била је Гордана Јошић Гајин у улози Тејвјеве супруге Голде, сведеног сценског геста и суздржаних емоција, која је на тај начин прецизно одсликала став жене посвећене породици и традицији.
Њен дијалог са мужем, када она једва успева да призна да га воли, био је преломни тренутак у представи, када обоје актера постају свесни новог времена и пуцања стега старих обичаја, којима су они били привржени. После низа перипетија и борбе да сачувају старе обичаје, Тејвје, Голде, њихове кћери и други актери „Виолинисте на крову“ ипак, вољно или невољно, прихватају ново време, али на крају стиже одсудни удар: погром и протеривање из Анатевке, а иза њих на сцени остају само кофери, бачена одећа и обућа, као страшни знамен онога што се доцније заиста и догодило у холокаусту током Другог светског рата.
Изузетно успеле глумачке и певачке креације пружиле су Емина Елор у улози одрешите и самосвојне настарије ћерке Цајтел, Агота Ференц као одлучна и речита Ходел, која упркос обичајима одлази са изабраником свога срца, као и Јована Балашевић у улози Хаве, која се против очеве забране удаје за нејеврејина, што коначно доводи до распада Тејвјеве породице. Врло запажене и упечатљиве епизодне улоге остварили су Гордана Ђурђевић Димић у улози проводаџике, сплеткарошице Јенте, Милован Филиповић као скромни кројач Мотл, Небојша Савић у улози студента бољшевика Перчика, Игор Павловић у роли богатог месара Лазара Волфа и Атила Мађар као рабин. Праве глумачке и певачке бравуре оствариле су Александра Плескоњић као бака Цајтл и Силвија Крижан у улози Фрума Саре у фантазмагоричној епизоди Тејвјевог сна, са мноштвом оживљених покојника на сцени.
Посебну димензију и аутентичност представи дало је учешће чланова Будимпештанског клецмер бенда, специјализованог за извођење традиционалне јеврејске музике. Аутори сценографије су Балаж Хорешњи и Саша Сенковић, костимографију потписује Мирјана Стојановић Маурич, а кореограф је Ђерђ Крамер. Захваљујући блиској сарадњи и креативним доприносима свих извођача и сарадника, настала је тако нова атрактивна, допадљива, али и слојевита поставка „Виолинисте на крову“ изузетно високих уметничких домета, која ће, верујемо, наићи на добар одјек код публике.

Борислав Хложан, Дневник, 25. мај 2015.

Премијерно одигран „Виолиниста на крову“
„Виолиниста на крову“ на сцени СНП: Распевано лице и наличје традиције
61. Стеријино позорје: „Виолиниста на крову”

Како оденути зомбије и остале

Када је 1910. Шолем Алејхем објавио приповетку „Тејвје и његове кћери“, није могао да претпостави славу коју ће његов заплет о млекаџији Тејвјеу и његових пет кћери касније доживети. Мјузикл који је премијерно изведен на Бродвеју 1964. године обележио је почетак новог живота приче Шолема Алејхема. Његови аутори били су сценарист Џозеф Стејн и композитор Џери Бок, а сонгове је написао Шелдон Харник. Насловну улогу млекаџије Тејвјеа играо је Зиро Мостел, који се овом улогом прославио, а светску славу су му донеле улоге у филмским комедијама Мела Брукса. Наслов мјузикла, „Виолиниста на крову“ често се повезује са мотивима виолинисте који свира изнад кровова из детињства сликара Марка Шагала, мада је та веза, како би сам млекаџија Тејвје рекао, „климава попут виолинисте на крову“. Шагал је од 1912. неколико пута обрађивао ову тему, а имао је и богато искуство као сценограф и костимограф, у Русији, и касније у САД. Спектакуларност његових решења критика је прихватала „као нешто што се баш и не очекује на позорници“. Занимљиво би било знати да ли је Шагал, који је преминуо 1985. присуствовао њујоршкој премијери. У сваком случају, прича самог мјузикла је, као и Шагалово сликарство, прожет симболичким и надреалним ефектима. Музичка матрица је заснована на мелосу руских и пољских Јевреја, што дело враћа традицији из које је приповетка Шолема Алејхема потекла. Популарност је овај мјузикл довела и на наше позорнице, где је извођен с великим успехом, посебно када се ради о првом извођењу постављеном у Српском народном позоришту 1992. у режији Воје Слодатовића, где су насловне улоге тумачили Зафир Хаџиманов и Соња Стипић. Постављен је и у Нишу 2011. и, поново у Новом Саду средином протекле године, у режији Атиле Береша и са Ароном Балажем у насловној улози. Специфичан мелос и живописни призори представе која, између осталог, говори и о преплитању традиција (јеврејске, руске, америчке), у овој представи је оригинално обогаћен и спојем двају језички различитих позоришних трупа: Újvidéki Színházа и Српског народног позоришта.
„Виолиниста на крову“ је дуго након праизведбе био најдуже игран мјузикл уопште, а и данас је међу двадесет најгледанијих: најуочљивији разлог су сонгови чија популарност се ни после пет деценија не доводи у питање. Успеху је допринела и тема која говори, у време настанка приповетке, о два све актуелнија питања. Главном јунаку мјузикла Тејвјеу, наметнут је избор између традиције коју јеврејска заједница у забаченом селу у царској Русији помно чува, и захтева модерног доба који разарају патријархално устројство породице. Овај отац пет самосвесних кћери, од којих свака на свој начин захтева право да одлучује о сопственој судбини, непрекидно бива присиљен да тражи компромис између старих обичаја и новина које не разуме најбоље и с којима никако не може да се помири. Потреба за очувањем традиције и идентитета, у представи, као и у стварности, показује се оправданом у светлу погрома што их је царска Русија систематски проводила над јеврејским становништвом Украјине и источне Пољске, које се пред њима масовно исељава у друге делове Европе.
У свакој позоришној представи, па и овој, посебно сложеној као „Виолиниста“, с великим бројем учесника, битна је препозатљивост ликова од првог уласка на сцену, за шта велику заслугу има аутор костима. У недавно постављеној представи, ради се о Мирјани Стојановић Маурич, дугогодишњем костмографу Српског народног позоришта у Новом Саду. Искуство које је годинама стицала креирајући костиме за оперске и балетске представе, односно оне са великим бројем учесника и наглашеном карактеризацијом ликова, сврстава је у ред најуваженијих припадника ове бранше, а свакако је и овом приликом било од помоћи. Рођена Новосађанка, каријеру је у Српском народном позоришту започела после завршене Академије примењених уметости. На Одсеку за костим један од професора био јој је Душан Ристић, космополита, сликар, цртач и, наравно, костимограф. Широко образован, настојао је студентима да укаже на путеве који ће их одвести до правих решења, „знао је како фунционише костим“. Током више од четири деценије, Мирјана Стојановић Маурич је, у матичној кући и позориштима у Скопљу, Марибору и Осијеку, те ТВ Нови Сад, креирала преко двадесет хиљада костима у око 120 представа.
Бавећи се и сликањем, и у креирању костима, посебно када је реч о оперским инсценацијама, или остварењу какав је „Виолиниста“, инспирацију често тражи у историјском сликарству које се, заправо, и развија упоредо с опером и са њеним сценским идентитетом има много додирних тачака. То је ауторкин пут проницања у епоху, као што је у случају „Виолинисте“, дух времена тражила и у аутентичним фотографијама из живота јеврејских заједница поетком двадесетог века, те у Шагаловим сликама. Уверљивости костима у представи самим насловом смештеној у граничне просторе између реалности и маште, допринео је и посебан процес шивења, бојења, аплицирања детаља и стварања готово ониричног утиска изношености, наравно, уз помоћ малих тајни костимографског умећа. Ауторка истиче да су јој, у креирању ликова, помогле и физичке карактеристике појединих актера – од комичне Гордане Ђурђевић Димић, до за публику потпуно неодољивог Арона Балажа у насловној улози. Такође, целовитост сценског наступа захтева визуелну равнотежу између кореографских пасажа и драмског мизансцена; у том смислу сваки костим мора да удовољи изгледом и функционалношћу, али и да се уклопи у концепт целине какав је замислио редитељ. Посебно успешна диференцијација ликова постигнута је у костимима три Тејвјеове кћери чије одлуке и представљају извор његових мука: најстарије, у плавом и одлучне да се не пристане на традиционални уговорени брак, средње чеховљевски рационалне, у жутом и с погледом на свет кроз наочаре и најмлађе, стидљиве, а радикалне, на крају у сакоу карактеристиччном за сифражетску борбу с почетка двадесетог века.
У основи трагична, ова представа обилује фантастичним обртима у којима је изглед актера од пресудног значаја. „Реалистичност“ сцене Тејвјеовог сна, која треба да оправда прво кршење традиције у његовој породици, омогућена је и захваљујући луцидности у креацијама ликова учесника – зомбија и покојника који у једном тренутку преплављују позорницу са уверљивошћу сцена из неког холивудског мегахита, попут „Мумије“ и сличних; отуд је песма о идеалном младожењи за Тејвјеову кћер, Мотлу Камзоилу, замишљена као плес мртвих у извођењу застрашујуће, а ипак симпатичне дружине. Сцена је свакако врхунац синтезе кореографије, музике, стихова и свакако костима, која је уздигла је овај мјузикл у сферу лебдећих свирача са Шагалових слика. У том призору концентрисано је немерљиво вишегодишње искуство Мирјане Стојановић Мурич у костимографском раду. У овој широкој панорами Тејвјеовог сна присутни су сви они јунаци из „Травијате“, „Норме“, „Кармине буране“, „Жизеле“, „Боема“, „Риголета“, „Слепог миша“, „Ромеа и Јулије“, „Љубинка и Десанке“, „Кревета за три особе“, култног балета „Грк Зорба“ и многих других представа, како би сведочили о акумулираном искуству које с лакоћом илузију позорнице може да претвори у „нешто што се баш и не очекује на позорници“, па и у филмску „реалност“.

Јасна Јованов, историчар уметности, Политика


Вавилонска врева

Мјузикл Виолиниста на крову, копродукција Српског народног позоришта и Новосадског позоришта / Újvidéki Színház, премијерно је бити изведена 23. маја на сцени СНП-а.
Значај копродукције два новосадска театра на реализацији овако захтевног пројекта је изузетан. Дело Џозефа Стејна режира гост из Мађарске Атила Береш. У главним улогама су: Арон Балаж, Гордана Јошић Гајин, Александра Плескоњић, Силвија Крижан, Емина Елор, Агота Ференц, Јована Балашевић, Гордана Ђурђевић, Милован Филиповић, Небојша Савић, Атила Мађар, Иштван Керешиј, Милорад Капор… Музику уживо на сцени изводи Будапест Клецмер бенд са Ференцом Јаворијем на челу.

Виолиниста на крову затвориће предстојеће Стеријино позорје – у част награђених 3. јуна. До краја сезоне биће изведена потом 4. и 5. јуна. Ево импресија са једне од проба…

Ех, да сам богат

Да ли због мајског уранка у најави, предстојећег празника – Дана рада, који се – занимљиво не само у мајчици Србији, већ и суседној мајчици Мађарској – слави нерадно, атмосфера на последњој мајској проби Виолинисте на крову, била је више него забавна, плодоносна, такорећи – nođon jo (много добра)!

На сцени је много људи, немогуће их је пребројати: глумаца, балетских играча, сценских радника… Суфлерка Снежа је у партеру, тамо су и неки глумци који чекају ред на своју сцену. Смењују се… Једни време прекраћују игрицама – Иштван Кереши (руски певач), игра „криминал кејс”, други – попут Милорада Капора (Мендл, рабинов син), двометраша склупчаног у немогућем положају, спавају и сањају нови наставак Џемса Бонда, трећи – хај Габи Црнковић (Шејндл) – између два реда у партеру – једу, здраво – да буде јасно, четврти попут Јудит Ласло укрштеним речима вежбају вијуге. Испод великог свода посред „Пере Добриновића” тренутно су Агота Ференц (Ходл) и Јована Балашевић (Хаве) – две од три Тевјеове кћери… Агота Ференц мини паузу користи за пилатес вежбе! У ћошку, на степеницама, седи двоструки Стеријанац Арон Балаж (Тевје), главе уроњене у текст. Полугласно понавља неке реплике, преслишава се, тражи интонацију, пегла акценат…

Филмски кадар у позоришту

На сцени очарава најпре Цака – Александра Плесоњић (бака Цајтл), њене луцидност и духовитост, заиграност, нека бизарна стидљивост и детиња сумња у себе – неодољиве су. Свака њена сцена је за аплауз. Млади глумци имају мастер клас уживо. Силвија Крижан, која игра прву жену Лејзера Волфа има једну опасну соло нумеру. Мали новинарски кружок у ћошку хвали Цаку самој Цаки, а она каже: „Јесте, одлична сам а после дође Силвија и одува ме…”
Савке (Небојша Савић, који игра студента Перчика, у кога ће се загледати Ходл) данас је, изгледа, задужен за редитеља. Задужен да се шали на његов рачун. Сцена се прекида салвом смеха. Береш то јуначки подноси, опасна је он мустра и сам је био глумац, зна колико је глумцима на сцени важна та врста гимнастике, колико је релаксирајућа и подстичућа… Он је, изгледа, од оних ултрапозитивних редитеља, врло подстицајан за глумца, волео је и сам, каже, такве редитеље док није прешао рампу – пре неких 15 година, више није и неће бити, зашто, зато што је сада редитељ, доста је било, мазел тов.

Начин на који режира делује ноншалантно, а заправо, врло добро зна шта ради, забави глумца, зумира га док овај усваја његове сугестије, уноси му се у лице, буквално као филмска камера, не да му да шврља, глуми да глуми, хоће крупан глумачки кадар – филмски у позоришту. И ето га опет на сцени, прекида управо један такав „крупан кадар” између две Гордане – Ђурђевић и Јошић. Ђурђевић од њега тражи прецизније објашњење, а онда нијансу у себи, редитељ од ње силовитије емоције, филмске… Куда ли ће отићи ова градација… Гоца нуди валере решења… На крају редитељ глумици љуби руку…

Вавилонска врева

Гледајући колоплет догађаја са средине партера „Пере Добриновића”, проба помало наликује на кипући вавилонски лонац. Све пулсира, као у кошници. Утисак је такав не само зато што се мешају српски, мађарски и енглески, него и зато што се упетљавају људски карактери. На тренутке се глас редитеља губи и више не чује, више десетина људи на сцени шапне тек по реч у исто време и ето граје. Онда се проломи звиждук, продоран и одлучан и једно одлучно редитељско, пресимпатично: „Тишина, молим те, вас!”. То му је први сусрет са српским. Зна још неколико речи, али разуме све што глумци говоре јер проговарају позоришним језиком, додаје.
И стварно сви и „те” и „вас” у следећем тренутку ућуте, опет завлада тишина, чује се па и најтиша реплика глумца, форшпиловање редитеља. Јутка Ференц, која симултано преводи, стрпљиво и педантно, чини се и редитељске покрете и сама се, попут камере, уноси – кад и редитељ – глумцу у лице.

Креативна пауза за зависнике

Пауза… Тајац… Десетоминутни… Дим убија – зависнике. За то време, на искушењу су и они други – тач ово, тач оно – онлајн овисници. Да се угасе сва светла, од силних геџета видело би се као да је дан.

Хоћу још!

Редитељ на лицу места измаштава сцену у којој се Голде и Тевје одједном нађу на рукама других актера. Гордана Јошић Гајин, високо на длановима Месароша и екипе, вришти од усхићења: „Јоооој, што је фино! Хоћу још!” Корепетитор Адам Клем у неком тренутку прети да ће сада свирати правим темпом, не споро као до сада… Нико ништа не коментарише, сви хватају ритам… Кад се све стиша, Емина Елор као Цајтл изговара једну од најдивнијих реплика у Виолинисти: „Оче, зар ја вредим мање од руке?”

Наставак пробе, редитељ једном глумцу инсинуира могуће линије карактера, дели савете, истрчава на сцену, помера сто, шапуће нешто главној глумици Јошић Гајин, одмах потом Голде сине, кикоће се и наредна сцена завршава редитељевим: „Купљено!”. У наставку, желећи да објасни кореографију у којој сви треба да глуме – ево сада и једног спина – зомбије из најгорих холивудских вампирских филмова – Береш завршава на коленима… Хм, ко ли је неодољиви Роберт Патинсон у овој вампирској сцени? Па, има их двојица – Милорад Капор и Атила Мађар, потпуно су „ишчашени”… Редитељ и даље непоколебљиво зумира глумца, као филмска камера. За то време Капор би стално да „прода” неку смицалицу, спаринг партнер му је Атила Мађар који игра рабина; на другој страни сцене исто то непрекидно раде Савке и Ера – Милован Филиповић који игра неодољиво смотаног Мотла. И ту је крај за 30. април… Дели се распоред за наредну недељу, подсећа се шта се све до прве наредне пробе мора урадити.. А онда су се сви разбежали у правцу 1. маја… Повечерје за уранак свира се у понедељак, када је наставак проба…

Снежана Милетић, http://ludus-online.rs