Театарска светковина „Позоришно пролеће” биће ове године одржана први пут од 11. до 18. априла у Шапцу као својеврсни наставак југословенског фестивала „Љубише Јовановића” који је угашен када се распала Југославија. Селекцију „Позоришног пролећа” чини седам представа позоришних кућа из Београда, Новог Сада, Сомбора и Шапца, а потписао је селектор Зоран Карајић.
Сам назив новог фестивала који ће наредних дана заживети у срцу Мачве може да пробуди разне асоцијације. Ипак, идеја је, како напомиње Карајић, да шабачкој публици понуди нови поглед на српски театар.
А да су Шапчани „загрејани” за овај позоришни скуп потврђује и фестивалски савет који чине: Душан Ковачевић, председник, Мира Бањац, Војислав Брајовић, Никита Миливојевић, Небојша Брадић, Светислав Басара, Светислав Јованов, Миливоје Млађеновић и Драгана Бошковић.
– Шабац има позоришну традицију 175 година. Зато нашој публици дугујемо нови фестивал, односно наставак оног који је установљен пре много година у част Шапчанина, барда југословенског глумишта Љубише Јовановића. Био је то југословенски фестивал на којем су приказиване најбоље представе из бивше Југославије, а када се угасила Југославија, угасио се и он. Његови организатори једноставно нису променили концепт, односно нису на време конкурисали код Министарства културе и фестивал је угашен – каже Зоран Карајић.
Селекцију новоустановљеног фестивала „Позоришно пролеће” чине представе: „Родољупци” Ј. С. Поповића, у режији Андраша Урбана и „Марија Стјуарт” Ф. Шилера, у режији Милоша Лолића, обе у продукцији Народног позоришта из Београда, Клајстов „Разбијени крчаг”, у режији Игора Вука Торбице, Југословенског драмског позоришта, затим „Дух који хода” Д. Дуковског, у режији Александра Поповског, Српског народног позоришта из Новог Сада, „Клаустрофобична комедија” Душана Ковачевића, у режији Дарка Бајића, Звездара театра из Београда, као и „Хајматбух” Каће Челан, у режији Горчина Стојановића, у извођењу Сомборског позоришта и „Перикле” В. Шекспира, у адаптацији и режији Никите Миливојевића, домаћина, Шабачког позоришта.
А затим додаје:
– Покушаћемо да вратимо фестивал у Шабац за шта имамо велику подршку градске управе. Намеравамо да га уоквиримо у границама Србије, али без уметничких ограничења. Данас код нас позоришни људи заговарају, рекло би се, тезу да селектори бирају представе на задату тему. Ми не желимо да имамо тему, јер она ограничава селекцију и најчешће служи као изговор селекторима.
Покушали смо да изаберемо представе за које мислимо да су најбоља остварења у прошлој, 2015. години у Србији. Услов је и да су доказане чињеницом да се за њих тражи „карта више”, да имају нормалан позоришни живот. Сведоци смо да представе које завреде велика признања на великим фестивалима заправо уопште нису гледане.
Друга група позоришних људи код нас заговара естетски критеријум који почива на имитирању савременог немачког театра. Ако хоћете да будете успешни онда би требало и ви да имитирате савремени немачки театар. Немам ништа против тога, али мислим да то није будућност српског позоришта зато што имитација, макар била и најбоља, по мени је слабија од чак просечног оригинала. Мислим да позориште у Србији иде једносмерно.
Шабачка публика је негована, тврди наш саговорник, многи наши суграђани иду на премијере представа у Београд и Нови Сад.
Жири фестивала „Позоришно пролеће” чиниће уметници из окружења Милена Зупанчич из Љубљане, Благоје Стефановски из Македоније и Емир Хаџихафисбеговић из БиХ. Када је жири у питању, намера Зорана Карајића јесте да окупи људе из региона, да они стручно процене какву позоришну естетику заговарају српска позоришта и да награде најбоље.
Борка Голубовић Требјешанин, Политика, март 2016.