НОВА УМЕТНОСТ ОПЕРЕТЕ

Аутентичност најновије премијере СНП Нови Сад, оперете „Кнегиња чардаша” била је потпуна и – мађарска захваљујући режији и диригентском вођству. Понајпре и погодном тлу за ову форму (коју, узгред, београдска средина никада није прихватила) па је препуна велика сала била одушевљена комиком ситуација, пародијом, богатством слика, костима, игре, балетских нумера, свега онога што овај жанр, у комбинацији говорених и певаних делова, собом носи. У свакој поставци оперете постоји један, али велики проблем: ако глумци певају, то не звучи добро, а ако професионални певачи глуме, они томе нису нарочито вични и представа нема праве ефекте. На новосадској премијери скоро да су замке избегнуте. Поред младих оперских ведета ове куће, које сјајно и певају, играју, глуме и веома атрактивно изгледају (пре свих, Јелена Кончар, у насловној улози) прави задаци поверени су сасвим младим певачима, још студентима којима бурлеска и игра на сцени веома погодују (Бони у тумачењу Горана Стргара) или су тако разиграни да их упознајемо у потпуно новом светлу (Игор Ксионжик као Фери Бачи). Повремено, чланице хора играју, глуме и учествују у општем каламбуру. Гост из Загреба Миљенко Ђуран, један од тенора посебно усмерених ка оперети, без обзира на извесне проблеме у дикцији, није се штедео ни у глуми, ни у говореним деловима, мада је само певање било бољи део његове интерпретације. Данијела Јовановић (контеса Стази) била је бриљантна у оба дела своје улоге, вокалном и глумачком. У првом чину се имао утисак опште пометње и гурања на сцени на којој су били тако рећи сви протагонисти, хор и балет, док се током представе тај утисак поправио и највеће ефекте остварио у чардашу и у режијској иновацији, посебно у суптилно коришћеном другом плану који је остављао утисак двоструке реалности, мешања сна и јаве. У Новом Саду васкрсава оперета, а мјузикли и лакши оперски жанрови преплављују и наше сцене као особеност театарског тренутка у којем живимо.

Бранка Радовић, Политика, 18. децембар 2007.

ЈЕДИНСТВО МУЗИКЕ, ГЛУМЕ И ПОКРЕТА

Мешањем различитих жанровских особина, али и уношењем и неких савременијих театарских искустава, ауторски тим је постигао ниво најбољих остварења овог жанра, који су волеле читаве генерације припадника некадашње грађанске класе, а у овом облику му омогућиле способност комуникације и с најширим, као и оним пробирљивијим аудиторијем. Драматуршки предложак либрета Леа Штајна и Беле Јенбаха у пречишћеном и осавремењеном преводу и препеву Новосађанина Арпада Вицка, олакшали су редитељу Јаношу Сикори, госту из Мађарске, да у њему пронађе основу за нову уметност оперете, очишћену од прекомерне баналности и тривијалности, али и да, упркос синтези елемената мјузикла, бурлеске, кабаретско-водвиљске, па и бродвејске атмосфере, не угрози њен конвенционални, у основи забављачки и непроблематични карактер и значај. Направљена је, дакле, представа за свакога, за забаву и уживање, али и с носталгичним погледом на прошла времена с почетка 20. века, односно предвечерје Првог светског рата, у којој музика, певање и глума, покрет и игра чине јединствен израз, људи разумеју и без речи, а публика реагује са жаром. Иако познату причу о, у првом тренутку неостваривој љубави између чувене пештанске шансоњерке Силве Верецки и грофа Едвина Вајлерсхајма, Јанош Сикора води већ виђеним стваралачким поступком, паралелно градећи две љубавне приче, а љубав као резултат потраге за срећом тријумфује у хепиенду, неоспоран је његов допринос да ангажман унутар догађаја добије на темпу, изражајности геста и гега, а елементи комичности, као и иронијски однос према стварности, на ефектности, не угрожавајући основни план духовитости и шарма. За диригентским пултом је стајао млади међарски уметник Гергељ Кешељек, већ од увертире темпераментно, и веома енергично и брзо водећи извођење, што је на тренутке отежавало вокално испевавање, али и омогућавало лакоћу музикалног и течног изливања препознатљивих популарних бечких валцерских, и мађарским фолклором обојених мелодија, као и подвлачење драматичнијих ситуација, због којих је и Кнегиња чардаша постала бестселер оперетске литературе буржоаско капиталистичке провенијенције.

Марија Адамов, Дневник, 18. децембар 2007.


ОПЕРЕТА, ПРЕТЕЧА МЈУЗИКЛА

Драматург Арпад Вицко је у хронолошки очуваном оригиналном контексту покушао да актуелизује дијалоге умећући неке колоквијалне изразе који су имали великог комичног ефекта. Сценограф Саша Сенковић се определио за једноставно, али функционално решење сцене која је и позоришна гардероба и балска дворана и железничка станица. Двоја полукружна степеништа уоквирила су средиште бине односно велике паное који су висили на кружној конзоли и чијим су, понекад и сувише честим померањем, дочаравани одговарајући простори и постизана динамичност сценског дешавања. Али највећу динамичност остварили су наравно сами глумци, односно певачи, односно балетски играчи и хор – дакле, комплетан ансамбл СНП-а, уз наравно оркестар, следећи упутства госта из Мађарске, редитеља Јаноша Сикоре. Он се трудио да максимално искористи спремност протагониста да се потпуно препусте комичном, играчком, па понекад и фриволном духу оперете, те је тако разиграност овог претежно младог ансамбла онај најупечатљивији утисак који остаје гледаоцу. Ангажовање глумаца Мирјане и Стевана Гардиновачког за говорне улоге старог кнежевског пара одлична је идеја коју увек у оваквим случајевима треба следити, али и сви музички протагонисти одлично су се показали у оба аспекта. Јелена Кончар, тј. звезда кабареа Силва Верецки, била је и звезда представе пленећи својим снажним сопраном, самоувереном појавом, доживљеном интерпретацијом и глумачком инспирацијом. Гост из Хрватске Миљенко Ђуран очигледно има оперетског искуства, његов тенорски глас помало отворене боје, али јасан, продоран и вокално изграђен, уз чисту интонацију, донео је улози кнеза Едвина свежину и уверљивост, ако занемаримо додуше ретко мешање ијекавског и екавског дијалекта. А комични дух као да је највише усвојио Горан Стргар чији је гроф Бони био на ивици карикатуре, што је савршено за оперетски израз, и чега је могло да буде и много више. И глас Горана Стргара, без великог инсистирања на импостацији и однегованом тону, уклапа се у идеју о оперети као својеврсној претечи мјузикла. Данијела Јовановић као контеса Стази, од тренутка кад се појавила у II чину на изузетан начин је допринела врхунском певачком и глумачком аспекту представе. Уз све честитке преосталим солистима, посебно треба нагласити да је хор одлично припремила Весна Кесић Крсмановић, а да је балетски ансамбл колективна звезда ове представе (кореограф и асистент редитеља је био Драган Јеринкић). Коначно, оркестар СНП-а, којег иначе прати завидна репутација, заслужан је за изванредан инструментални звук, чак и у најосетљивијим, солистичким ситуацијама, те се једноставно не може наћи замерка ниједној јединој оркестарској групи.

Горица Пилиповић, Радио Београд, Други програм, 18. децембар 2007.