Праизведба опере у два чина Владимир и Косара новосадског композитора Стевана Дивјаковића биће концертно изведенa 18. марта 2017, у 20 часова на сцени Српског народног позоришта „Јован Ђорђевић“ и репризно на Дан Српског народног позоришта 28. марта. Либрето је приредио Стеван Дивјаковић, према либретима Владимир и Косара Петра Прерадовића и Миодрага Милановића и трагедији Владислав Јована Стерије Поповића.
Значајно је што ће се Владимир и Косара изводити у оквиру великог јубилеја за Оперу СНП-а – 120 година од првих оперских представа у Новом Саду и 70 година обновљeне Опере и непрекидног рада (16. новембра 1947).
Оперу диригује маестро Микица Јевтић, а у солистичким улогама се појављују: Саша Петровић, тенор (Владимир, дукљански краљ), Данијела Јовановић, сопран (Косара, Самуилова кћи), Небојша Бабић, баритон (Владислав, синовац Самуилов), Васа Стајкић, баритон (Самуил, бугарски краљ), Жељко Р. Андрић, баритон (Радован, Владимиров пријатељ), Виолета Срећковић, мецосопран (Мара, Косарина пријатељица) и Горан Крнета, бас (Давид, бугарски архиепископ). Хор припрема Весна Кесић Крсмановић, режијску поставку Катарина Матеовић Тасић, а концертмајстори су Владимир Ћуковић и Сергеј Шаповалов.
Према историјским изворима (Летопис попа Дукљанина), кнез Владимир је владао Дукљом, али је у рату против бугарског краља Самуила 998. године, утамничен и одведен у Преспу, Самуилов двор. Ту се развила љубав између отменог сужња и Косаре, Самуилове кћери, која је од оца измолила пристанак да се уда за Владимира. Као царевом зету, Владимиру је враћено управаљање Дукљом и придодате још неке области у Албанији. Међутим, нови бугарски цар Јован Владислав, Самуилов синовац и потајни претендент на престо и Косарину руку, на превару је домамио Владимира у Преспу, утамничио га и погубио 22. маја 1016. На месту где му је одрубљена глава догађала су се многа чуда, што је привлачило ходочаснике. То је, како се верује, утицало да цар Владислав дозволи Косари да пренесе тело свога мужа и сахрани га у Крајини на Скадарском језеру, у цркви Пречисте Богородице Крајинске. То је био манастир у коме је Косара провела своје последње дане као монахиња Теодора. Када је склопила очи, била је, по сопственој жељи, сахрањена подно ногу свога мужа.
То није само прича о љубави и ратничким подвизима једног кнеза. То је песма о љубави, патњи, болу између Владимира и Косаре, којом су се од раног средњовековног периода српске усмене и писане традиције и доцније, инспирисали и отргли је од заборава писци житија, историчари, уметници, књижевници и владари: Андрија Качић Миошић (Песма о краљу Владимиру, 1759), Лазар Лазаревић старији (драма Владимир и Косара, 1829), Јован Стерија Поповић (трагедија Владислав, 1843), Петар Прерадовић (Владимир и Косара, 1873), кнез Никола Петровић (Балканскацарица, 1886), Стеван Сремац (Из књига староставних,1904), епископ Николај (Читанка о светом Јовану Владимиру, 1925) и други.
Из енциклопедије СНП-а: Владимир и Косара, као драму у 3 чина, Лазара Лазаревића старијег, први пут су приказали дилетанти учитеља Јована Милошевића у Новом Саду 1836. Прво извођење у СНП 1. октобра 1861. у Новом Саду. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Ружић (Владимир), Д. Поповићева (Косара), Т. Марковић (Самуило), Н. Зорић (Асењ), Н. Недељковић (Љубивој). Изведено 14 пута све до 1863. године.