Четврто вече фестивала је кулминирало извођењем представе „На Дрини ћуприја“, Српског народног позоришта. Драма је настала по мотивима истоименог романа Иве Андрића, у режији и адаптацији Кокана Младеновића а уз помоћ драматурга Светислава Јованова.
Сценографија Марије Калабић је комплексна и функционална, вешто осмишљена, што је помагало глумцима да се лакше крећу и прелазе из сцене у сцену. Костими Татјане Радишић, који су спој модерног и костима из датих периода, као и музика Ирене Поповић, која се такође мења како се епохе смењују, дочарали су чувену вишеградску касабу.
Драма почиње оштром, емотивно набијеном сценом данка у крви, када несрећне мајке и сестре запевају за својим одведеним синовима и браћом. Потом крећу да се појављују неки од најпознатијих ликова Андрићевог романа: Радисав, Ћоркан, Фата, Лотика, Алихоџа. Свакој сцени претходи монолог о томе како су умрли или убијени, ликови који ће бити актери у истој.
Сцене које остављају најјачи утисак су Фатина удаја и погибија, те Ћорканов смртоносни плес по ивици залеђеног моста, као и игра живота и смрти између Николе и ђавола. У Младеновићевој адаптацији Лотикина прича је измењена, и самим тим њена жртва је умањена. Иако се у представи нашла у ситуацији опасној по живот, слом живаца и губитак свега за шта је радила у књизи има већу тежину.
Похвала аутору за поруку коју његова представа носи. Истина, доста је насиља, крви и ратова, али у неколико сцена та порука је толико подвучена дугим монолозима, а могла је бити одглумљена или макар мање видљива.
Оно што може изазвати одређене недоумице, а сигурно ће бити предмет полемика, је крај представе, у којој аутор инсистира на ратовима из деведесетих година. Питање за неку другу прилику је, да ли се у делима великих аутора, аутора уопште, треба нешто дописивати, настављати, исправљати, итд. У сваком случају, ова представа је снажан антиратни вапај, тера нас да прекинемо зачарани круг мржње и ратовања, како бисмо кренули даље.
Драматург Станислава Радосављевић