Ана Ђорђевић
АНИКА И ЊЕНА ВРЕМЕНА
Инспирисано приповеткама Иве Андрића
Копродукција Српског народног позоришта и БЕО АРТ-а
Редитељка: Ана Ђорђевић
Сценограф: Борис Максимовић
Костимографкиња: Марина Сремац
Композитор: Драган Максимовић
Сценски говор: Дијана Маројевић
Улоге:
Аника
Милица Трифуновић
Мелентије
Ненад Пећинар
Анђа
Биљана Кескеновић
Јакша
Душан Вукашиновић / Душан Матејић
Лале
Милован Филиповић / Вукашин Ранђеловић
Савета
Јована Мишковић
Јелица
Милица Грујичић
Aсистенткиња костимографкиње: Снежана Хорват
Aсистенткиња сценографа: Нада Даниловац
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлерка: Наташа Барбир
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Ђорђе Илић
Премијера: 20. октобра 2017, сцена „Пера Добриновић“, 19.30
Представа траје око сат и двадесет минута.
Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.
Реч редитељке:
Криза је отварање процепа у појавној, уређеној, устаљеној стварности, кроз који куљају овамо, к нама, наше унутрашње бештије које нисмо препознали, погледали, припитомили, кроз који к нама допире позив да почнемо озбиљно и мукотрпно да радимо да унапредимо себе.
Криза је нужни продукт лажног мира. Аникина времена су времена кризе.
Свака криза је шанса да се постојећи поредак, ван човека и унутар њега, унапреди. То значи да се изнова стваралачки приступи животу, да се утврди да ли постојеће форме понашања одговарају садржајима у људском духу који се усложњавају, да ли савест алармира да се култура свакодневног живота и међуљудског општења истрошила, деформисала, да ли ради против живота, склада и љубави унутар те заједнице, или је треба мењати, како би свако добио нову прилику да буде вољен и срећан.
Шанса да се ствари преиспитају и промене ретко се дочекује с радошћу и спремношћу, јер промена тражи учење, а учење је тежак посао. Човек је више склон да живи стешњеним, неправедним, несрећним, али познатим и одобреним начином живота, него да ризикује, велики рад га мења.
Кризу у Аники и њеним временима не изазивају природне катастрофе широких размера, разорни ратови или егзистенцијална угроженост становништва. Једна личност, само једна личност и то жена, изазива кобну заразу која прети да растури домове, и то додаје целој кризи још једну димензију – завист у односу на толику личну моћ.
Аника је мистерија. Цела њена личност је провокација. Али њу је створила управо та заједница која је се толико боји.
Она је жена рођена из подсвести масе која је окружује – краљица свог царства, непокорна и своја, заносно мудра, лебди изнад тривијалности, и увек може да каже „не“, а то је све што многи мушкарци разних узраста, притиснути брдима, обавезама, окоштало формалним односима, потајно сањају да буду. И не само мушкарци! То сањају и жене, и зато јој се диве и мрзе је, и зато је протерују из својих живота, насилно и на своју штету.
– Награда за најбољу представу Аника и њена времена на XXVI међународном позоришном фестивалу „Вршачка јесен“, Вршац, 26. октобра 2018. Жири у саставу Јелица Сретеновић, Михајло Несторовић и Андреј Носов, донео је одлуку једногласно.
– Награда за најбољу женску улогу Биљани Кескеновић, за улогу Анђе у представи Аника и њена времена. Одлука је донесена једногласно, 29. априла 2018, 68. фестивал професионалних позоришта Војводине (Зрењанин).
– Награда за најбољи костим Марини Сремац, за костиме у представи Аника и њена времена. Одлука је донесена једногласно, 29. априла 2018, 68. фестивал професионалних позоришта Војводине (Зрењанин).
– Награда младом глумцу, коју додељује Савез драмских уметника Војводине, на основу једногласне одлуке жирија (Мирослав Радоњић, Драгана Варагић, Смиљка Сељин) додели Душану Вукашиновићу за улогу Јакше у представи Аника и њена времена. Одлука је донесена једногласно, 29. априла 2018, 68. фестивал професионалних позоришта Војводине (Зрењанин).
– Одлуком стручног жирија (Мира Бањац, Ана Софреновић и Мирослав Радоњић), за победника четврте такмичарске вечери на 23. глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ Пожаревац, награду за тумачење улоге Анђе у представи Аника и њена времена, добила је Биљана Кескеновић (2. априла 2018).
– Годишња похвала Српског народног позоришта ансамблу представе за изузетно залагање, 28. марта 2018.
– Годишња похвала Српског народног позоришта Биљани Кескеновић за изузетно глумачко остварење (за улогу) Анђе, 28. марта 2018.
– Награда Задужбине „Предраг Пеђа Томановић“ Милици Грујичић за улогу Јелице, 2017. (награда додељена 26. јануара 2018)
– Најбоља је представа по мишљењу публике на 13. позоришном фестивалу, који је под називом „У потрази за смислом“ одржан у Аранђеловцу од 3. до 7. новембра 2017.
Аника и њена времена на сцени Српског народног позоришта
Ана Ђорђевић је редитељка која за своје представе ретко узима „готов“ драмски предложак. Она га ствара, исто онолико колико га користи, што јесте блиско савременој позоршној естетици. Ана Ђорђевић је позната и као студиозна у свом раду.
У њеним представама исијавају анализе, повезивања и једна нова читања, како се то у позоришту каже. Тако је и са „Аникиним временима“ Иве Андрића, односно представом Аника и њена времена (копродукција СНП-а и БЕО АРТ-а), у којој се препознају мотиви познате Андрићеве приповетке, његове читаве прозе, уз низ исконструисаних ситуција, односа и дијалога, драматуршки постављених у оквир оног дела приче када Јакша, син добрунског проте Мелентија, уместо да се преда цркви и наследи породични „занат“, предаје себе Аники и „отвореној кући“, вишеградском борделу, ослобођеном свакодневне рутине.
АНДРИЋЕВСКА „ЛЕПОТА ПОРОКА“ – „Аника и њена времена“
Од првог тренутка, ситуација је постављена тако да, иако потиснуте у куће, без великог изгледа на друштвени утицај и јавни живот, жене обликују стварност у којој живе мушкарци. Са једне стране је Аника (Милица Трифуновић), којој нико не зна зашто се окренула против касабе, потпомогнута неваљалицама, како их Андрић у духу народног језика назива, у овом случају једном, а не две, Саветом (Јована Мишковић). Са друге стоји Анђа (Биљана Кескеновић), протиница, такође удружена са једном девојком, Јелицом (Милица Грујичић). Анђа која у оригиналу, заправо, није Јакшина, него Аникина мајка. Отворени и двоструки обрт – Ана Ђорђевић недвосмислено јасно даје до знања да су жене те које воде „политику“, као и то да су Анђа и Аника главне супарнице, отвара савремени поглед на свет, јачање осећаја да су жене и те како битан друштвени фактор, равноправан ако не и јачи пол од мушкараца, позваних за све и свашта, а отвара и питање односа тих истих жена, унутар породице, где мајка традиционално спутава кћерку да буде самостална и независна, као што помаже оцу (мушкарцу) да сина изведе на прави пут – пут моћи (Јакшу, којег игра Душан Матејић).
У другом плану, представа на трагу каткад суптилног, каткад отворено критичког језика Иве Андрића, отвара питања заосталости средина које своју (не)срећу граде на, такође, традиционалним, затуцаним односима препуним потлачивања, сујеверја, лицемерја… […] Од упечатљивијих улога, поред женских, већ наведених, Ненад Пећинар је као прота Мелентије успео да искочи, тачније ускочи, упадне у гротло мушкараца избезумљених новим, неистраженим и неосвојеним смислом постојања, док је Милован Филиповић као већ избезумљени Лале (Аникин брат којег Андрић црта инвалидитетом) поентирао на „вези са ђаволом“, имплицитном односу са својом сестром, али и касабом, у којој није прихваћен, као у приповетци, него избачен, у кућу блуда. […]
Одломак из: Игор Бурић, „Дневник“, 24. октобра 2017.