Травничка хроника: Трећи Андрић у СНП-у у последње три године

„Хроника“ у „Травничка хроника“ Иве Андрића пре се може окарактерисати медицински (психолошки), социјално, него историјски.

Поднаслов „Конзулска времена“ указује да су у центру пажње не још једни у низу становника „тамних вилајета“, какви су чести у нашој најбољој литератури, него посланици, они други, који захваљујући нешто мало светла, нешто мало успеју и да виде.

Гледајући истоимену представу у Српском народном позоришту (копродукција са Народним позориштем Сомбор), „Травничка хроника“, у драматизацији и режији Никите Миливојевића, може да се види да људи нису срећни или несрећни због тога када, како и где живе, него зато што знају или не знају зашто живе. Овај филозофски бекграунд, јавља се, као под светлом и код Андрића присутне свеће, „заслепљен“ ипак неким другим стварима. Сликама, звуцима, улогама.

Травник и његови становници – Босна – приказани су ефектно. Из мрака, празнине димензија сцене „Пера Добриновић“, из дима, карактеристичне босанске, и овде вишезначне магле, чују се звуци корака, карикирани урањањем у блато. Шљап. Шљап. Француски конзул долази. Жан Давил (Бранислав Јерковић). Људи које затиче, нису само урођеници, него и животиње, такорећи индијанци, маскирани у крзна и маске/ тотеме. Проблем са овим нивоом ефектности је то што он до краја остаје неразрађен, необјашњив, као у старим стриповима где имамо добре, разумне, и лоше, необјашњиве ликове.

Убрзо на сцену ступа и фон Митерер (Југослав Крајнов), пуковник, аустријски конзул. Његова појава цепа сто на пола (оваква и слична решења – падајући папири, башта која се забада, потонуће приосценијума у сценама пријема код турског везира) остају леп заштитини знак целе представе. Између Аустријанца и Француза, остају сродни односи, и поред тензије државних интереса. Сцене попут оне у којој се срдачно рукују окренути публици, као пред камерама у, нпр, Савету Европе, рву на подстртом тепиху, боре за својим писаћим столом, ређају се и даље. Оно што остаје неподељено, свачија је тежња, сваког од приказаних, описаних ликова (не и „животиња“), да открију нешто своје, а да то не буде само у вези са њима, њиховим каријерама, надама, жељама, женама…

Представа „Травничка хроника“ у Српском народном позоришту, трећа је у скорашњем низу Андрићевог „драмског“ репертоара ове куће (претходиле су јој представе „На Дрини ћуприја“ и „Аникина времена“). Као да позориште потврђује да људи више (не) воле да читају… Естетски префињена, у класичном смислу те речи – лепа – драматуршки гледано, много је суптилнијег, готово равномерног, неупадљивог карактера. Блато (балега), суровост, мржња, љубав, мотиви су који се провлаче. Уз приповедачку наративну, двочинску структуру могло би се рећи и пузе. Креативна решења се уздижу. И падају. Попут цвећа у башти Давилове супруге. Цап. Цак!

Игор Бурић, Дневник, Нови Сад, 15. октобар 2019.