Драма Српског народног позоришта почела је рад на представи „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“ Тома Стопарда, у режији Игора Павловића.
Према речима редитеља „(…) Розенкранц и Гилденстерн су двојица мање битних ликова из Хамлета који покушавају да пронађу смисао и сврху свог постојања у детерминисаном свету Шекспировог Хамлета. Међутим, колико год је њихова улога мала и небитна, у односу на размере велике трагедије краљевића Данског, без њих се она не може одиграти. Та два мала зупчаника у суровој машинерији судбине могу само да одиграју своје улоге, и то само онако као што је записано. Могу да расправљају о филозофским идејама, контемплирају о алтернативама, али не могу да промене наратив Хамлета. Они немају слободну вољу, немају избор чак ни када им се чини да одлуке о својој судбини доносе самостално. Све је предодређено самим текстом. Ово је сурова комедија о смрти која сугерише прихватање апсурдности живота. (…)“.
Кроз дело се појављују и преиспитују мотиви отуђења, немогућности спознавања истине, губитка идентитета, неумитности смрти, немања слободне воље.
У представи играју: Александар Милковић (Розенкранц), Вукашин Ранђеловић (Гилденстерн), Александра Плескоњић (Први глумац), Сања Микитишин (Гертруда), Јована Плескоњић (Офелија), Александар Гајин (Клаудије), Игор Павловић (Полоније), Данило Миловановић (Хамлет) и Григорије Јакишић (Алфред).
Музику компонује Ирена Поповић Драговић, костимограф је Сенка Раносављевић, сценограф је Жељко Пишкорић, за сценски покрет задужен је Игор Грекса, а сарадници на тексту су: Мина Петрић, Никола Ђоновић и Дивна Стојанов.
Своје култно дело „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“ Том Стопард је и режирао 1990. године, а главне улоге тумаче Гери Олдман, Тим Рот, Ричард Драјфус. То је била прва и једина Стопардова режија, а филм је освојио „Златног лава“ у Венецији исте године.