Аутор: Олена Пушкаш
„Домаћа музичка сцена“, 19. 05. 2010. Радио Нови Сад

У петак 14. маја опера СНП је после две године репризирања старих представа коначно смогла снаге за премијеру. У дилеми шта да се стави на репертоар, пресудну улогу је одиграла потреба да се поврати изгубљена публика, а при том се морало водити рачуна и о могућностима солиста. Избор је пао на комичну оперу Гаетана Доницетија „Позоришне згоде и незгоде“ која је многим посетиоцима још у живом сећању из некадашње поставке под називом „Viva la mamma“. Дакле, пред нама је освануо не много оригиналан потез, тим пре што су се препознавала освежена али већ виђена режијска решења искусног Воје Солдатовића. Ипак, ова поставка има један драгоцени нови адут – праву звезду представе у лику изузетног младог баса Горана Крнете. Дивно је што је актуелна управа препознала капацитет и таленат овог солисте и поверила му једну сасвим другачију улогу од оних које је до сада тумачио. Увек смо га запажали по моћном, здравом гласу који лако допире до свих кутака сале, по узорној дикцији и завидној вокалној техници а сада је добио могућност да до виртуозитета развије и своје глумачко-комичарске способности. Он је заправо и као импозантна физичка појава и као раскошан вокални карактер у целу представу унео највећу новину, одлично се сналазећи у несвакидашњем изазову тумачења женског лика. Изузев ове, све остале улоге имају предвиђена по два тумача, што омогућава варијанте у режијским детаљима, односно геговима који су понекад били толико успешни да су до суза насмејавали публику – а код ликова који имају своје солстичке арије – нормалне су и разлике у појединачним уметничким дометима. То се нарочито односи на улогу Кориле коју наизменично тумаче Данијела Јовановић и Милица Стојадиновић и тенора Гуљелма ког играју Саша Штулић и Бранислав Цвијић. Све похвале упућујемо симпатичном, виспреном Васи Стајкићу за улогу композитора, а право пријатно изненађење за све нас су били дебитанти Иван Николић као Стефано и Михајло Шљивић као импресарио. Остале улоге уносе шароликост и динамику у заплет радње док вокално не пружају могућност за размах, што је штета за солисте који би могли дати много више од тога. Одлучујући допринос у музичком обликовању представе као целине дао је диригент Александар Којић који је деловао изузетно сигурно, с обзиром на то да му је ово прва премијера у тек започетој каријери. Судећи по расположењу и аплаузима публике, учињен је успешан први корак у буђењу успаваног ансамбла опере, али сада очекујемо и нешто што ће у већој мери ангажовати постојеће певачке потенцијале.