Свашта се догађало у последњих неколико година 19. века у нашем позоришту.
1892. године, за управника је постављен Антоније Хаџић.
1895. велепоседник Лазар Дунђерски изградио је позоришну зграду у дворишту свог хотела (данас је то хотел Војводина) и поклонио је глумцима Српског народног позоришта – симболично за једну форинту!
„Тим поводом управитељ нашег позоришта одвео је целу позоришну дружину велепоседнику г. Лази Дунђерском и приказао му је све чланове редом. У поздравном говору топлим речима захвалио му се на љубави коју је показао подизањем светлог храма богињи српске Талије. Тим родољубивим делом својим задужио је цео наород српски, а нарочито чланове позоришне дружине који се од сада неће морати потуцати по белом свету, по зими, цичи и мећави.“
Господин Лаза је, наравно, такође свечано и срдачно одговорио, напомињући да му је света дужност да помаже своме народу.
Позоришна дружина се упознала и са целом породицом господина Дунђерског, затим су се почастили и отпевали „На многаја љета“.
Оснивач и први управник, Јован Ђорђевић, послао је „жицом“ честитку поводом прве представе у новој позоришној згради.
Неки Љ., тако се потписао, објавио је у нашем „Позоришту“ текст под насловом „Дневне представе у Београду“ и тако нас обавештава да је први матине одигран у Паризу 1869. године. Велики франкофил прво је добро нагрдио Немце и Енглезе, како краду и сакате француске драме, а наводно само Французи и имају честиту драмску књижевност. Онда грди Шпанце, па Португалце, једино, каже, Ибзен и Руси нешто вреде. Да ли је имао утицаја на уредника и управника листа „Позориште“, не знамо, али је у истом броју објављен превод Ибзенове Норе. И то превод с пишчевом дозволом, Милана Шевића Максимовића. Нора је одиграна као 11. представа у Дунђерском позоришту, режирао ју је Димитрије Ружић, почетак је био у седам и по, а свршетак у десет и по сахата увече.
Али вратимо се матинеима који су врло популарни и у данашње доба, истина не из истих разлога!
Дневне представе је осмислио француски глумац Баланд и учинио револуцију у позоришној уметности. Баланд је прво спустио цене улазница, а затим пред представе увео предавање у ком се новој публици објашњава шта ће видети. Тако је 17. јануара 1869. у позоришту Ла Гете у Паризу одигран у два поподне, Корнејев Сид.
У Београду су дневне представе почеле да се играју 1894. године, недељом и празницима и тако је по сниженој цени улазница омогућено и најсиромашнијима да уђу у позориште.
Лист „Позориште“, о томе смо већ писали, има и своју редовну рубрику Ситнице. Ко и зашто их бира, данас не знамо. Очигледно је да су биле занимљиве и поучне.
Тако се преноси догађај када је једна позоришна дружина из Париза у комаду, као реквизит, користила право, свеже, крваво овчије срце. Како је било оних који су пали у несвест, одустало се од реквизита.
Објављена је, опет не знамо повод, и анегдота о председнику суда и једном неуредном адвокату коме је замерено што нема чисту одећу. „Али имам чисте руке“, одговорио је адвокат.
Н.Ј.